MALI BOLSKI RAZGOVORI

007


ANTIFAŠIZAM

piše: Vinko Brešković


Duje je prilazeći našem stolu gdje smo Bepo i ja polako ispijali kavu rekao:

- Šta je, Antife, slavite današnji praznik, a?

Marin, koji je zajedno s njim prilazio i sjedao na stolicu za naš stol dodao:

- Ma ste vos dvojica stvarno Antife?

- Ja jesam - rekao sam veselo - a mislim da je i Bepo. Ali šta vi loše vidite u tome, zar vi niste antifašisti?

- Ja bogami nisam - rekao je Duje. - Ta govna su napravila toliko zla nama Hrvatima, da bit antifašist je isto ka bit antihrvat. Jebate, pobili su na desetine iljada ljudi na Blajburgu, a vidiš i ovo sa onom jamom Jazovkom šta se i danas obilježava, i to su oni učinili. Mene bi bilo sram pripadat takvim ljudima. Nemoj zaboravit da je njihov glavni vođa bia Tito, najveći diktator u svitu, komunist, antifašist i veliko govno od čovika. Pobija je puno nevinih ljudi, a siti se i Golega otoka, šta je tamo radia. I ti meni govoriš da si antifašist, onda si i ti govno ka i oni.

- Ajde Duje, nemoj srat bez veze, nego lipo naruči travaricu, ja ću je danas platit - odgovorio mu je Bepo ljutitim glasom. - Je, puno je Tito zla napravia, ubija je puno nevinih ljudi na Blajburgu, puno je ljudi stradalo i na Golemu otoku. Nijedan ubijeni bez suđenja ne merita takvu smrt, ali nemoj zaboravit da rat nije počea 45. Nego je počea 41. godine. Jebate ti si ka ovi Srbi koji misle da su jedini zločini počinjeni 95. godine, ka da je Domovinski rat tada počea, a ne 91. A znaš li ti moj Duje, zahvaljujući kome mi danas imamo Hrvatsku?

- Imamo državu zahvaljujući našem prvom predsjedniku Tuđmanu i braniteljima, a kome drugome?

- A koju su to državu oslobodili naši branitelji? E ja ću ti reć. Onu koju su nam dali Tito i antifašisti. Oni su oslobodili od fašista cilu zemlju, a onda su Ustavom iz 74. godine odredili granice, dali nam hrvatski ustav, dali nam praktički državu koju su posli branitelji oslobodili. Ali nisu oni određivali ni granice, nisu osvajali teritorije, nego su se branili od napada, oslobađali su ono šta su nam bili oduzeli Srbi. Ali zahvaljujući antifašizmu, mi danas imamo državu. A sada se posli toliko godin mi njih sramimo, sad mi preziremo te ljude toliko da smo im srušili sve spomenike, da nećemo stavljat spomen ploče poginulih za borbu protiv fašista. A i nemoj zaboravit, da je naš prvi predsjednik bia antifašist, da je čak bia i komunist, bia je Titov general. Bia je u ratu baš kad su napravljeni najveći zločini nad hrvatima na Blajburgu, kad su proganjali Hebranga, kad su proganjali blaženega Stepinca. On je dok je bia živ, drža u svome kabinetu Titov kip, a to sigurno nije radia za dišpet. Nemoj mislit da ja opravdavam zločine koji su učinjeni posli rata, od 45. pa dalje. Ne, ne podržavam nijednu žrtvu koja je platila glavom bez suđenja, bez ikakve presude i to na takav grubi način. I još jednu stvar, nisu svi antifašisti bili komunisti, ali ti komunisti su pokrenuli rat protiv fašista. Oni su organizirali borbu, oni su bili organizatori svih akcija protiv Njemaca, Talijana, ustaša, četnika, protiv svega zla. U svim tim borbama poginulo je puno našeg svita, poginulo je masu Dalmatinaca koji nisu bili komunisti, poginulo je puno i Boljana, a mi se sada njih sramimo, govorin ti nećemo stavit u spomen park ploču sa njihovim imenima, pa šta se tebi čini, da je to normalno? Kakvi smo to ljudi postali, kakvi smo mi to kršćani kad mrzimo druge zato šta su bili drugega političkog opredjeljenja. Triba moj Duje sve praštat, triba gledat naprid, triba obilježavat sve praznike, dat spomen svim žrtvama, ali nikoga ne mrzit, nikome ne želit smrt. Vidiš, danas nam nije problem vikat ‘Za dom spremni’, nije nam problem to nazivat starim hrvatskim pozdravom, iako i ti i ja znamo da to nije istina. Znamo mi dobro ko je koristia taj pozdrav, ko su bili ti ljudi, ali danas mislimo da su se oni borili za našu stvar. Borili su se kurac za našu stvar, borili su se kontra nas, kontra naše današnje Hrvatske, ali mi mučimo, puštamo neka viču, neka pivaju, jebe nas se hoće li to kome smetat ili ne. E vidiš, radi tega sam bia i osta antifašist, radi tega danas slavim praznik, radi tega ću ja danas platit travarice, rekao je Duje nazdravljajući dignutom čašicom. Uzvratili smo mu također sa čašicama u rukama, a Marin je dodao:

- Smrt fašizmu, sloboda narodu!

- Nemoj molim te. Dosta je pozivanja na smrt. Evo nam je predsjednik dao lijepu ideju, valjda jedinu pametnu u zadnjih godinu dana. Ajmo nazdravit s: Ne fašizmu, sloboda narodu!





006


ODLIKAŠI

piše: Vinko Brešković


- Ma slušaj Bepo. Danas mi se vratio sin iz škole sav tužan jer je dobio peticu iz nekog predmeta, a ja ga pitam zašto si tužan pa dobio si pet.

- Misliš unuk?

Ignorirajući njegov zajedljiv upad, samo sam nastavio:

- Da, kaže on, ali imao sam dvije greške. Pa šta, pitam ga ja, a on mi govori da su njegovi prijatelji imali petice, ali bez greške. Eto ti moj Bepo, sad nije štos imati peticu, nego mora biti petica bez greške. A sjećaš se kako je to bilo kad smo mi išli u školu?

- Da je li se sićan? Pa jebate, u naše vrime se pravila prava čistka već u četvrtom, petom razredu. Kod mene u razred je palo njih dvoje već u četvrti razred, a da ne govorim u peti, prava čistka. Jebate, od dvadeset koji smo upisali prvi razred, završilo je nas trinaest. Padalo se bez problema. I šta je sad ovo? Je li moguće da su ove generacije toliko pametnije od nas, ili nešto nije u redu sa školama. Jebate sve su odlikaši. Tako ti je i u srednjoj. Nema padanja razreda više, svi prolaze. Dobro, nisu baš svi odlikaši, ali dvi trećine razreda imaju sve petice. Kad smo mi bili dica, nije bilo srednje škole u Bolu, morali smo ić u Split, jedino ako si tija bit konobar, a za sve drugo moraš u Split. Ja sam se upisa na tehničku školu. Na početku je bilo tri razreda, A, B i C. Već u drugome razredu je bilo samo A i B. Cili jedan razred je pa godinu. Slušaj, moj prijatelj Fjaka me je dočeka u drugi razred ka ponavljač, a ponavlja je i prvi razred. On nije ka drugi tija odustat, nego je bia toliko uporan da završi tehničku, da je ukupno iša šest godina u srednju. Mi smo ga zajebavali da je pa sigurno i koju godinu u vrtiću, jer je bia stariji tri četiri godine od nas. A naš prijatelj Đigi mu je jedanput reka da on ima više staža u srednjoj, nego šta je on ima u osnovnoj. Ali nije Fjaka bia jedini, bilo je đaka koji su padali po dvi godine puno. To nije bila neka rijetkost. A pogledaj danas, jebate, ko još pada u srednjoj školi? A o osnovnoj da ne govorin. Sve se to prominilo prijatelju moj. Ova današnja dica barataju kompjuterima ka da su s njima rođeni, a ja ga još uvik ne znam uključit. Meni je engleski bia težak za popizdit, jedva sam ima duje, a jebate ovi danas govore engleski ka maternji. Kad promisliš, to je normalno, jer im je tablet, telefon i ne znam ja šta još uvik u ruke. A tamo je sve na engleskom, a na televiziji su svi filmovi, svi crtani na engleskom, pa normalno je da nauče jezik doboto prije nego progovore. Vidićeš, za koju godinu će im prve riči bit na engleskom, a ne na hrvatskom.

- A šta ti je poslije bilo s tim prijateljem Fjakom?

- Znaš, bia je odličan električar. Naravno utvrdia je gradivo dobro, zna je sve. Ali slušaj ovu njegovu priču. Već kad je iša u penziju, povede on svoju mater koja je imala priko osamdeset godina na Korčulu. Tamo je ima vikendicu i tija je ženu malo odvest da se odmori. Sva srića nije bilo puno zima, iako je već bia jedanaesti misec. Dok su se vozili trajektom, padne njemu napamet, jebate zaboravia sam platit struju na Korčulu. Najebali smo ako su isključili. Dođu oni u vikendicu, on ide uključit svitlo, ali ništa. Popizdi i odmah nazove ženu i objasni joj di stoji uplatnica i neka odmah ode uplatit struju. Uplati ona odmah i pošalje mu na mobitel. Ali, jebiga subota i Elektra ne radi do ponediljka. Utopli on mater, skuha joj čaj na plin, skuha večeru i navečer joj da normabel da spava šta duže. Govori on meni, jebate ubit ću mater sa zimom. Ujutro u nedilju je on odvede kod prijatelja i tamo provedu cili dan, tako da se žena ugrijala, tamo je i obidvala, a navečer on njoj duplu dozu normabela, tako da se probudi ujutro šta kasnije. Ujutro u ponediljak on odmah ode u Elektru i zamoli ih da mu hitno uključe struju i pokaže im uplatnicu na telefon. Ona žena tamo ide provjeravat i odmah mu govori da mu oni nisu isključili struju. Ode on u butigu još prije nego se mater probudila i kupi ispitivač napona, znaš onu glimericu. Dođe on doma i prvo provjeri osigurače, a ono jebate ima struje. Ode u banj i upali svitlo, ono gori. I šta se ispostavilo na kraju, prigorila mu žarulja u dnevni boravak. Brzo on promini žarulju i eto ti mater se diže. A on šta će, kaže on njoj, evo sam bia u Elektru i sredia stvar, sad imamo struje. Uključi on sve grijalice i u čas se kuća ugrije, ali materi nikad nije reka šta se dogodilo, govori bilo me je sram. Eto ti sve škole koje završiš, ništa ne pomaže kad nemaš pameti, ili bolje rećeno kad nešto umisliš. A da ti ne govorin, da je meni sin završia elektrotehniku i da me zove prominit žarulju, a samo da ti rečen, bia je odlikaš.

(objavljeno 24. 06. 2022.)





005


BOLSKI UMIROVLJENICI

piše: Vinko Brešković


- Ma reci mi Bepo, ako dobro procijenjujem ovdje u kafiću nema baš puno umirovljenika, zar ne? Rekao bih da su oko nas uglavnom mlađi ljudi. Stvarno smo imali sreće u životu pa imamo tolike mirovine da sebi možemo priuštiti svakodnevno kavu, ponekad i travaricu. Vidiš nema puno naše generacije koja to sebi može omogućiti. A kad slušam na televiziji one razgovore s umirovljenicima po gradovima, sav se naježim. Pa jadni ljudi kažu, da kad od svoje mirovine plate komunalije, struju, plin, stanarine, telefon, televiziju, ostane im jedva toliko da mogu preživjeti. Govore da ih je ova inflacija ubila, da više ne mogu sebi priuštiti svaki dan meso za ručak. Obilaze trgovine za akcijama, neki kopaju po kontejnerima, skupljaju boce kako bi preživjeli. Stalno govore da su baš umirovljenici na ivici siromaštva, a sva povećanja mirovina su smiješna. Povećali su mirovine za dva-tri posto, a to je ništa kad je inflacija osam posto. Naravno ima umirovljenika s velikim mirovinama, ali njih je malo, uglavnom su mirovine oko dvije i pol tisuće kuna pa kad im povećaš za tri posto, šta je to, još koju kunu, to je ništa. Možda će moći još koji put kupiti meso za ručak, ali u suštini neće im se nešto ozbiljno povećati standard života. Zato ja mislim da mi imamo sreće, eto mi sjedimo u kafiću i možemo platiti kavu.

- Jebate, di ti živeš? Pa nisu penzioneri u gradu i ovi u Bolu isto. To ti je razlika od neba do zemlje. Ja mislim da u Bolu manje od deset posto penzionera žive od mirovine. Nema ih po kafićima, ali znaš zašto? Zato jer svi rade, nemaju kad doć na kavu. Najzaposleniji ljudi u Bolu su ti penzioneri, oni najviše rade, oni najviše doprinose. Pitan ja Duju neki dan, kolika ti je penzija, a on mi govori, jebeš penziju, ko još žive od penzije. Moj prijatelju, u Bolu je malo, puno malo takvih ljudi. Pogledaj oko sebe koliko se gradi, koliko se vinograda, maslina, vrtla obrađuje i ko ih obrađuje? Penzioneri! Oni najviše grade, oni su po vinogradima, po maslinama, po vrtlima. Doša je neko jutro Marko crvenih očiju u kafić na kavu, a ja ga pitam šta ti je, a on mi govori bia sam sumporavat lozu. Slušaj, napravi on vina i proda kroz lito dosta toga. Ima i kućicu šta iznajmljuje i šta će mu penzija, ja mislim da on ni ne zna kolika mu je. A da ne govorim o drugima. Imaju puste apartmane, kuhaju za goste, gaje kokoše, purane i sve se to moj prijatelju proda kroz sezonu. Zato je lako bit penzioner u Bolu. Nije to isto ka u gradu di nemaš ni apartman, ni malo vrtla, ni vinograd, ni maslinik. Jesi li kad čuja da se u Bolu pojavila javna kuhinja, da se dili spiza potrebitima. Ne, nikad. Ali jebiga, zato kad je neka fešta di se dili mukte spiza, pojavit će se masa njih, ali ne zato šta im je potriba, nego zato jer je mukte, a to se ne propušta. Šta jednom bolskom penzioneru znači dvista kuna godišnje, ništa. A je li iti jedan preskočia uzet dvista kuna socijalne pomoći u općini za Uskrs? Nije niti će. To je pitanje karaktera, a ne neimaštine. Nikome od njih to ne triba, dobro ima i njih kojima to puno znači, ali njih je sigurno puno malo. A ti meni govoriš da nema penzionera u kafiću, jer to ne mogu platit. Mogu, mogu prijatelju, ali nemaju kad, prezaposleni su. Grade, razvoze, kuhaju, kopaju, tetoše goste, iznajmljuju, prodaju, svi nešto rade. Eto to ti je dobrobit turizma. Turizam nas je spasia, on nam je sve ovo omogućia. A nemoj zaboravit da nema nigdi lakše zarade ka u turizmu. Svaki dan kad ideš leć tebi kapne lova na račun od apartmana, a nisi se ni oznojia, nisi se ima di umorit. Puno toga je upropastia, ali puno dobrega nam je i donia. Svi naši prijatelji žive od turizma i neka, to je dobro. Puno stvari moraš progutat, ali nikad ne smiš zaboravit da od tega svi mi živemo. I ovo malo penzije šta dobijemo, dobijemo zahvaljujući turizmu, jer je sve drugo otišlo k vragu.

Ugledali smo Marina koji je prišao našem stolu i umorno sjeo na fotelju rekavši konobaru: - Doj i meni jednu kavu.

- Šta je Marine, oli si se umoria? - upitao ga je Bepo.

- Ma jeben ti turizam i kuo ga je izmisli. Duošli su mi gosti jučier i od kad su ulizli u apartman, nisu ugosili klimu. Jo još nosin duonju majicu, a oni goridu klimu. A parvo ča su me pitali je mogu smanjit cinu sa dvista eurih na stuo pedesiet. Eto to ti je turizam. Jebate, kuo zno koliko ću struje plotit, a vuon bi da mu smanjin cinu. A da ti ne govorin da svaku šetemonu vajo prominit lancune, da svaki drugi don vajo dat nove šugamone. Jo son uvik kuho baren jedon put na šetemonu niku večeru za njih, ali bogami već nieću. Ča bi du oni tili? Dodu dvista eurih za nuoć i onda mislidu da su gospodori, da ih vajo služit ka sluga. Kupi son pri dvo godišća za oba apartmana aparate za kafu, kupi son kuhala za vodu, moro son kupit mikrovalne, vajalo je plotit internet da bidu guovna mogla uvik bit spojena, uloži son i u nove pjate, žmule, beštek, sve son učini. E, po zajebali su se malo. Uništi me je ovi turizam, sjebo me je! A ovi gore u Zagrebu govoridu kako tribo produžit sezonu, kako je malo da imomo goste somo tri miseca. Lako je njima to govorit kad oni ne rabotodu u turizmu. Jebe se njima ča mi vuode krepojemo od posla, njima je važno somo da napunidu proračun. A jebate, kad bi produžili sezonu, puol Bola bi svaršilo u ludnicu! - završio je Marin bijesan.

Bepo je pogledavši u mene rekao:

- Eto ti moj prijatelju, i šta ćemo sad?

(objavljeno 16. 06. 2022.)





004


DEMOGRAFSKI PROBLEMI

piše: Vinko Brešković


Nakon predivne večere koju je Duje spremio razvila se uz vino žučna diskusija o demografskim problemima u Hrvatskoj.

- Znaš, ima toliko pametnih ljudi kod nas koji nas upozoravaju kako rišit ovi problem oko nestanka Hrvata, ali jebiga niko ih ne sluša. Lipo je onaj profešur reka da moramo plaćat dječje dodatke za dicu više nego dosad, reka je da moramo produžit ženama bolovanje dok dite ne napuni barem godinu dvi dana, reka je još puno dobrih savjeta, a oni u vladi ništa ne čuju. Svake godine nam se rađa sve manje dice, a zašto? - upitao se Bepo.

- Pa šta to govoriš Bepo? Vlada je učinila više nego ijedna do sada. Daje razne poticaje za svako novorođeno dite, produžili su i taj porodiljski dopust, čak su rekli da i muški mogu uzet porodiljno. A i naša općina daje puste novce za novorođenu dicu, učinili su sve šta su mogli, šta bi ti tija još?

- Ne znam ja šta triba, jebate nisam demograf. Vidiš davali su i plaću materima u Zagrebu da stoje doma i čuvaju dicu, pa šta se dogodilo, ništa, opet se rodilo manje dice nego ikad. Po meni, to znači da nije lova u pitanju, nego nešto drugo. Ljudi su se jednostavno prestali razmnožavat. Jebate prestali su se bavit seksom. Više ne vode ljubav, ali mi nije jasno zašto? Znam da je ova nova tehnologija upropastila svit, da više ne izlaze ka nekad, da su više na društvenim mrežama, da se ne čitaju libri, nego im je telefon uvik u ruke. Jeba ih telefon.

- Vidiš moj Bepo, a ti si protiv zabrane pobačaja. Triba to zabranit pa da vidiš kako bi nas bilo više! - rekao je Duje vičući.

- Ma koji pobačaj? Ma šta ti misliš koliko se tih pobačaja godišnje napravi? Pa to su zanemarive brojke u odnosu na rođene, nema pobačaj veze s tim. Govorin ti ja da su sve ove novotarije krive, da je mladost izgubila interes za fameju. Nikome više nije interesantno imat obitelj, svi hoće slobodu, niko neće obaveze, a znaš i sam da je fameja i te kako obaveza. Ja gledan ovu mladost kako žive. Da im nema matere i oca ne bi ima ko čuvat dicu. A ko je meni i tebi čuva dicu? Sami smo odgajali, jedva su mi kadikad stari pričuvali kroz jutro dok bi išli u Split Mare i ja. A išli smo samo kod likara, a ne u šopinge, ne u provode i uvik smo se vraćali istog dana, nikad nismo ostajali spavat. Imali smo puno manje novaca nego oni danas, a imali smo uvik više dice nego ovi sad. Ja ne znam, ka da su izgubili interes za svoje žene, ka da ih više ne privlače, nešto se dogodilo šta im je odnilo požudu. A ja mislim da znam šta je to. - završio je Bepo zagonetnim glasom.

- Dobro, Bepo, reci nam ako znaš, - inzistirao sam znatiželjan.

- Vidite prijatelji moji dragi. Puno se stvari izmislilo šta je pomoglo današnjem svitu, ne znam, auti, telefoni, televizije, internet, razne makinje koje su ženama olakšale posal, usisivači pa čak i oni roboti koji sami po kući voze i čiste. Izmislilo se svašta šta je pomoglo našim ženama. Puno su zdravije nego prije. Izmislili su hulakopke i tako ih spasili raznih prehlada jajnika. Govori meni Mare, otkad imam ove hulakopke nikad me nije štumak zabolia, nikad se nisam prehladila. E, a vidite, ja mislim da su hulakopke jedan od najvećih demografskih problema.

- Kakve veze hulakopke imaju s demografijom? -upitao sam iznenađen.

- Evo kako dragi moj. Dogodilo ti se sigurno puno puta da si se iša seksat sa ženom, da si je onako napet počea skidat. Otkriješ joj lipo grudi, lipota za vidit, sve te više užgaje je tako? Onda joj skineš veštu i šta vidiš? Hulakopke! Još ako je zimsko doba pa nosi one debele, prvo šta ti pade napamet je otvarač za konzerve. Jebate ka nimfa, pola žena, pola hulakopke. Ma istog momenta izgubiš svaku voju za dalje. Te hulakopke su ubile svu seksualnost, ubile su sve. A probaj se sitit kako je to bilo prije. Žene su nosile bičve s onim halterima koje su ih držale da ne padnu. Jebate, kad joj skineš veštu ugledaš te haltere i bičve, a do mudanata ostalo onih deset centimetara gole noge, onako bile, onako lipe. Pa jebate, još više poludiš. To je bila lipota, to je bilo najlipše na ženi. Malo gole noge koja izaziva, a mudante, one tek tada zasjaju punim sjajem. Pa ko ne bi poželia takvu lipotu?!Skidaš pomalo i požudno haltere, onda se baciš na mudante, ludilo! Vidiš hulakopke su sve to zasrale. Možda su pomogle ženama u bolesti, ali sjebali su demografiju, upropastili su naciju, doveli nas do izumiranja. Ma da hulakopke, ma kome je to za Gospu blaženu palo napamet, neka ide k vragu on i njegov izum!

(objavljeno 10. 06. 2022.)



003


PRIZIV SAVJESTI

piše: Vinko Brešković



Sjedili smo u kafiću ispijajući kavu kad je Bepo rekao:

- O, evo nam Duje i Marina. Vraćaju se sa hoda za život.

- Hod za život? Zar je to bilo organizirano u Bolu? - upitao sam iznenađen.

- Ma ne taj hod za život. To ih ja zajebajen, jer svaki dan šetaju do Borka. Govore da im je likar reka da je to dobro za zdravlje, da će tako duže živit pa šetaju svaki dan.

Stigavši do našeg stola umorno su sjeli, a ja sam ih upitao:

- I, kako je bilo u hodu za život, je li bilo dosta ljudi? Koliko vas se skupilo?

- Zajebavajte vi koliko hoćete, ali ne bi virovali koliko ljudi svaki dan šeta radi zdravlja. Ima nas na desetine koji svaki dan šetamo do Rata.

- A nosite li parole kao i svi ovi po Hrvatskoj? - upitao sam ih nasmijan. - Je i vi propagirate zabranu pobačaja? Stojite li na stanovištu da život počinje začećem?

- Somo se ti zajeboj, ali ću ti isto reć, bome da život počinje začećem. Nego ča ti misliš kad počinje? - upitao je Marin razdraženo.

- Ma pusti ga Marine, vidiš da te zajebava. Lipo su svi likari rekli da život počinje začećem i da tu nema drugačijeg mišljenja. - rekao je Duje.

- A od kad su to rekli i koji su to likari rekli Duje? - upitao je Bepo.

- Svi likori su to rekli. To se već puno godišć govori. To je znanost muuoj Bepo, ali ti o temu ništa ne znoš. A ča ti govoriš kad je tebi počie život? - ubacio se Marin.

- Pa jebate počea mi je kad sam se rodia. Uvik su mi govorili da sam rođen tad i tad, a jesu li tebi ikad rekli kad si začet? Jer ako jesu, zašto onda ne slaviš začetdan, a ne rođendan? Zašto nam svima ne piše u začetom listu kad smo začeti, nego nam u rodnom listu piše kad smo rođeni. Koje su ti to pizdarije, Marine? A ne vidiš da su to izmislili samo da bi fermali pobačaje. Sad ispada da svi koji čine abortuse su ubice, da to nisu likari nego zločinci. Misliš da je to normalno? A šta misliš zašto žene idu na pobačaj? Misliš da to čine iz dišpeta? Ja mislim da nijedna žena nije učinila abortus iz vica, nego je ljuta potriba na to natirala. A kad promisliš šta bi se dogodilo kad bi zabranili te abortuse, di bi bidne žene išle?

- Pa neka rode, ionako nas iz godine u godinu ima sve manje. Tribaju rađat šta više, a osim tega kod nas ni zabranjen pobačaj. Po našim zakonima on se može obavit u svakoj bolnici, ali samo do određenog tjedna trudnoće.

- Je, lipo ti govoriš, ali kad ideš obavit abortus, onda vidiš da nijedan likar to neće radit, a i same žene je sram ić da ih ko ne vidi, jer će ispast da idu ubit svoje dite.

- Šta sereš Bepo? To se može učinit u svakoj bolnici, a bolje bi bilo da ne može, ali eto jebiga može.

- Da, da, moj Duje. Zato je ona tvoja susida, pa ti si mi priča, išla sa ćerom na izlet od pet šest dan u Ljubljanu. I još ti je tražila da joj posudiš ijadu euri. A šta misliš zašto je išla? Da je to mogla obavit bez problema i srama u Splitu, bi li išla u Ljubljanu?

- Ne znam ja zašto je ona išla, to sam ja samo posumnja. - rekao je Duje smiješeći se. - Ćer joj je mlada, šta ima sedamnaest godin. Di će rađat u tim godinama.

- Vidiš Duje, niko to ne radi bez potribe, ljude velika nevoja na to natira.

- Ma naravno da to nije u redu. - rekao sam. - Ovo šta nam se događa po bolnicama nije normalno. Pa ne mogu svi imati priziv savjesti, pa oni su ginekolozi, mogli su se školovati za pedijatre, ili za nešto drugo. Sad u ovo zadnje vrijeme pominju feticid, to je stvarno ružno, stvarno ispada da su sve one ubice, ali i svi ginekolozi. Još nisu počeli spominjati embriocid, a mislim da će i to ubrzo početi. A najveći problem je u tome što ti najglasniji zagovornici zabrane pobačaja su dosad, kako su sami rekli, napravili nekoliko stotina abortusa, a sad više otkad imaju priziv savjesti to neće raditi. Pa to nije normalno, ne čini vam se? - upitao sam ih.

Duje je tad rekao nasmijan:

- Ma jebate, znaš šta mi je Miko učinia kad sam neki dan iša kupit janjca u njega. Govori on meni evo ti janjca i dovede mi malu beštju onaku živu. Pitan ga ja Miko šta činiš, šta je ovo sada? Kaže Miko, jesi doša po janjca, evo ti ga, daj sto eura i tvoj je. Ali Miko, ko će mi ga sredit, ako idem u mesara ili ne znam ni sam di ću, uzet će mi još barem petsto kuna. Daj ne zajebavaj, nego mi ga sredi ka i uvik. A onda mi je reka, žal mi je, ali ne mogu radi priziva savjesti. Kako to misliš radi priziva savjesti, pa ti si Miko stočar, kakav priziv savjesti? A on mi miran odgovoria, kad može oni ginekolog posli toliko godin imat priziv savjesti, mogu i ja.

(objavljeno 03. 06. 2022.)




002


POVIJESNA VREMENA

Piše: Vinko Brešković


Gledao sam u zabrinuto lice svog prijatelja, a onda sam ga upitao:

- Bepo, šta je s tobom, šta si tako zabrinut?

- Pa jebate, kako ne bit zabrinut kad čuješ sve šta se događa oko nas. Ne znam je li ti pratiš vijesti. Vidiš i sam da je svit poludia, da nam malo fali do trećeg svjetskog rata. Ljudi ginu ka muhe, ubijaju ih bez milosti. Teško je sve to gledat, a ne vidi se tome kraja. Svi pritidu ratom, nuklearnim bombama, novim raketiranjima. Za popizdit. A da ne govorimo o cinama, sve je podivljalo. Sve je svakog dana sve skuplje, jebate došlo brašno na deset kun, ulje na dvadeset, benzina na petnaest. Ispada da je sada došlo na ono šta su uvik govorili, pij, ali ne vozi. Za litru benzine možeš kupit dvi pive. Eto vidiš, bolje i jeftinije je pit nego vozit, a ti mene pitaš zašto sam zabrinut.

- Da, u pravu si. Stvarno živemo povijesna vremena. Događa nam se svašta, stalno nešto što se nije nikad prije događalo.

- Ma kad promislim, od kad sam živ, živem u stvari to tvoje povijesno vrime. Prvo ono Hrvatsko proljeće. Taman sam krenia u Split u školu kad je to počelo. Iša sam za svitom i vika: “Hajduk, Dinamo, Savka, Tripalo”. Nisam ima pojma o čemu se radi, ali sam iša za njima ka i ostali iz škole i dera se na sav glas. Tek sam bia doša u grad, nisan zna ko mi glavu nosi, a uvatilo me je to vrime. Nisam zna preć ulicu na semaforu, jebate i ja sam čeka po pol ure ka i ovi današnji ministar dok je ono bia u Amerike. A onda je doša Domovinski rat. Opet sam živia povijest. Najebali dobro, jedva neki izvukli živu glavu, doduše neki utekli vanka, neki na brod, ali svejedno poginulo masu svita. Dobili novu našu državu, govore nakon tisućljetnog sna. Pa jebate, nakon tih pustih godin baš mene trefilo. Ajde i to smo preživili. Ušli smo svi sritni u Europu. Mislili smo da smo uvatili boga za bradu, a ono šta, ništa nismo dobrega dobili i postali najgori u Europi. Daju nam veliku lovu, a mi je ne znamo iskoristit. Bila dva velika potresa, srušilo Zagreb ka pri sto četrdeset godin. Čekamo evo već treću godinu ne bi li počeli popravljat kuće, ali ništa. Ni to se nikad nije prije događalo, jer se uvik prije sve popravljalo u godinu dan i to sa svojom lovom, a sad nam Europa daje pa opet ništa. Onda je došla pandemija. Zatvorili nas u kuće, zaključali. Krepavali smo od straha pune dvi godine. Izmislili su cjepivo koje nas je tribalo spasit i to u rekordnom roku ka nikad prije. Ali u nas se svit počea bojat cjepiva, govorili su da nas neka ekipa oće čipirat, da je cjepivo napravljeno od fetusa, da je magnetizirano. Pojavili se neki antivakseri i eto šta se dogodilo, umrlo najviše ljudi po glavi stanovnika u Europi. Dobili smo posli toga premijera sa najdužim stažom u povijesti Hrvatske. Isti ti premijer je mora prominit priko dvadeset ministri jer su kreli, ka nijedan u povijesti. Izabrali smo novoga predsjednika velikom većinom, veselili mu se i mislili da smo napravili veliku stvar. Jebate, nakon godinu dan on popizdia. Govori ka da je mangup sa ulice, svađa se s premijerom ka malo dite, ali i jedan i drugi poludili i govore puno grubih riči. Ako ovako nastave pokarat će nas sa svima u svitu. Onda Ukrajina. Pet miljuni pobiglo iz zemlje, rasulo se po Europi, došlo i petnaest ijad i u nas. Sve to triba nahranit, jer bidni svit je uteka sa kesom stvari. Prošli su jadni svašta, izvukli jedva živu glavu, ostavili očeve, braću, dide u ratnoj zoni, a oni spašavali samo žene i dicu. Da zabrinut? Bome jesam.

- Da, Bepo, kad te ovako slušam, stvarno smo svašta doživjeli. Znaš, ima puno velikih pisaca koji su napisali knjige o sličnim povijesnim vremenima, postali slavni zbog njih. Uvijek su pisali da su bili svjedoci povijesti i naglašavali koliko su bili sretni radi toga. Pa i ti bi mogao napisati roman o svom uzbudljivom životu kao svjedok svih ovih vremena, rekao sam smiješeći se.

- Da roman. Moga bi napisat ovoliko debeli libar. - rekao je pokazujući mi svoj pedalj. - Kad bi se moga sitit svega šta sam doživia, bilo bi to priko ijadu stranica. A vidiš, nismo ni spomenuli ova bolska povijesna vrimena. Lani smo prominili najdugovječnijeg načelnika u Bolu. Ni jedan načelnik nije ima toliko mandata. Ko je moga zamislit da ćemo ostat bez njega. Po prvi put u povijesti Bola smo izabrali mladu načelnicu. A evo ti, sad ćemo prominit i direktora turističke zajednice posli dvadeset sedam godin. Onda smo imali povijesni natječaj za dodjelu koncesija, otvarali općinu u ponoća, uveli novo radno vrime. Eto ti, tili smo promine i šta smo dobili? Moj prijatelju, sve su to prijelomni dani za Bol. I opet mene trefilo svo to povijesno uzbudljivo vrime. Pa je to meni triba? Neka minjaju malo i bez mene, ja hoću živit dosadnim životom u kojem nema ovoliko stresnih povijesnih događanja, a pogotovu kad ne znam jesmo li pogodili sa svim ovim promjenama. Govoridu da ima negdi u svitu grupa ljudi koja svime upravlja, neki iluminati, koji izazivaju ratove, izazivaju epidemije, propasti raznih država, promjene predsjednika po svitima. Oni diktiraju cinama nafte, energije, hrane, svega. Govore da oni upravljaju našim životima. Ako je to istina, jeba im pas mater, neka se makar ostave nas u Bolu.

(objavljeno 27. 05. 2022.)




001


SUSRET GENERACIJE

piše: Vinko Brešković


Bepo me je dočekao u svojoj kući s već pripremljenim vinom i nasjeckanim sirom.

- Ajde, čekam te. Nisam tija počet dok ne stigneš.

- A gdje je Mare? Kako to da si sam? Upitao sam ga radoznalo.

- Ma otišla je u Split jutros, zato sam te i zva. Šteta je ne iskoristit praznu kuću za malo naše muške ćakule. Lipo je ponekad ostat sam, ali Bogu hvala vraća se odma popodne katamaranom. Znaš, ne bi ja moga puno bez nje. Dosadna je kadikad, ali isto mi puno znači, jebate ne bi ima s kim progovorit ni rič.

- Pa Bepo, to se zove ljubav, dodao sam nasmijan. A hoće li još netko doći?

- Ma ne, nisam zva više nikoga, dosta mi ih je još od sinoć. Ma zva me je Duje sinoć na skup generacije kod njega u kućicu u vinograd. Znaš da on ima tamo u vinogradu lipu kućicu, bolje rečeno bila je to kućica, a sad je dvorac.

- Kako to misliš dvorac? Ja se sjećam da smo davno bili kod njega na jematvu, sjećam se te male kućice koja mu je služila kao alatnica. Jedino što je imao veliku teracu ispred s kominom. A šta je sad tamo?

-E moj dragi prijatelju. Da, da, zajebavali smo ga tada, imašli dozvolu za ugradit ovu kućicu, a on nam je govoria da šta će mu dozvola, da je to pomoćni objekat, da za to ne triba dozvola. Bila je ta kućica ispod gomile, nije se puno ni vidila s puta, tako da mu niko nije pravia problem oko nje, a i šta je imala na početku, ne znam, ali mislim ne više od desetak kvadrata. E, onda ti je moj Duje napravia pored nje zahod od šest sedam kvadrata, govori da se imam di popišat, ne mogu stalno pišat ispod loza. Posli par godin napravia je još jednu dodatnu prostoriju, govori da imam di leć ako počne padat kiša, da ne moram trčat doma. Onda je doša zakon o legalizaciji. Slikali su iz aviona cili Bol i naravno na slici se vidila mala kućica. Podnia je on lipo zahtjev i uspia legalizirat,a još je beštima da koliko su mu love uzeli za sve te dozvole, govoria je da bi ga manje koštalo da je moga tražit dozvolu na početku. Ali, jebiga on je dobio legaliziranu kuću. Uspia je dovuć i vodu i struju na ime te legalizacije. Pomalo je ugradia još jednu sobu ispod gomile, sve to obložia kamenom kojega je ima u gomili, poploča teracu, proširia komin, diga lipo lozu nad teracom tako da ima debeli hlad. Sve je to tako preuredia da stvarno izgleda ka dvorac. Puno lipo, sve u kamenu, sve u zelenilu. I sad ti moj sinko on to iznajmljuje ka apartman u vinogradu. A znaš li po koliko iznajmljuje? Po četiristo eura dnevno! Jebate, govori on, više mi donese ova kućica, nego ona dva apartmana koje imam doma, a koja su me koštala duplo više od ove kućice. Pa ti sad vidi moj prijatelju šta je ovo došlo. Govori, ovi zasebni objekti se traže puno više nego apartmani, pogotovu sad kad nas je spizdila ova pandemija. Poludili su za njima, ne pitaju koliko košta. Još ako im malo ugodiš, znaš ono, odneseš im kilo dva pomidorih šta ubereš u vrtlu, koju salatu, koje jaje iz kokošinjca, malo blitve, jebate polude od sriće i časte ga posli toliko da nemožeš ni zamislit. A on im da koju litru vina i eto ti ih dogodine opet, a lova samo kaplje. Reka mi je da mu je sve zauzeto do kraja desetog miseca i da je ovo zadni vikend kad se možemo tamo skupit, jer posli mu dolaze gosti i nema više zajebancije. Tako nas je skupia desetak na večeru i ispeka janjca. Ma bilo je lipo. Skupili se svi iz generacije i ispričali se, baš smo uživali. A čua sam tamo još puno lipih priča. Znaš onega Marka? I on je tako uspia legalizirat štalu u masline. Sredia i on tu štalu, napravia dvi kamare, veliku teracu, napravia i bazen i iznajmljuje po petsto euri. A ima i drugih primjera. Oni Ive je doma u mirinu koja je imala dvadeset i pet kvadrata za konja, lipo napravia, kako ga on zove studio, i iznajmljuje. Reka mi je da je uzea namještaj iz hotela kad su ga minjali, napunia studio tim stolima, posteljama, stavia klimu i uzima sto pedeset euri na dan. Jebate konj mu je ima više mista od gostiju, a nije mu donosia ni blizu toliko love. Ma skoro svi iz generacije imaju neki apartman, neki studio, neku sobu za iznajmljivat, svi su se okrenuli turizmu, jedino ja kreten ništa nisam uradia. Eno ti Marin. On je učinia dva apartmana i sad govori da je on ribar. Vraga je ribar. Žive od apartmana, a riba mu dođe ka džeparac. Govori mi oni Moro doduše, da je bia u jednom apartmanu kojega iznajmljuje neki njegov susid isto tako za veliku lovu u sezoni, a kako mi je reka, ja ne bi drža tamo ni kozu. Ma ima svega po Bolu. Ima onih koji vode računa da to šta iznajmljuju izgleda dobro, da je visoke kategorije, ali bome ima i onih koji uzmu lovu, a baš ih briga hoće li im ti isti gosti doć i dogodine. Dokle god ima turista u punoj sezoni, bit će i onih kome će se moć iznajmit svaka buža.

-Ma svaka čast Duji. Baš mi je drago da mu tako dobro ide. A kakva je bila janjetina?

- Ma bila je odlična. Možda malo masnija, ali se topila u usta. Ovo je pravi štajun za janjetinu. Govori mi da je kupia u Mike janjca. Reka mu je Miko da je mlad, da šta ima samo misec dva. Pitan ga ja koliko je ima kila, a on mi govori petnaest. Pa kako mlad s toliko kila?! Ako je trča za materom, onda je trča iz seksualnih pobuda, a ne da bi sisa. Govori on da je pita to isto Miku, ali da ga je ovaj uvjerava da je janjac mlad. Govori Duje, Miko kako mlad s toliko kila, a on mu je odgovoria, sve bi ti bilo jasno da mu vidiš mamu.

(objavljeno 21. 05. 2022.)