MALI BOLSKI RAZGOVORI

116

DJETINJSTVO

piše: Vinko Brešković

- Duje, čega se ti možeš sitit kad si bia dite, koje se najranije godine možeš sitit?

- A nemam pojma. Sićan se nešto iz osnovne škole, ali ne baš nešto davno. A zašto me to pitaš?

- Ma slušaj. Bia mi je jedan prijatelj iz Rijeke s kojim sam odrasta, koji je rođen neki misec prije mene, a živia je u kući preko puta moje. Praktički smo odrasli zajedno. Dođe on često, ali ne govorimo puno o tim našim djetinjim danima. Onda smo tako pričajući se sitili kako smo se igrali kod njega u šufitu. Ima je jedna drvena kolica sa velikim kolima. Mi bi ih bili okrenuli tako da nam kola budu ka volani od auta. Sidili bi jedan kraj drugoga i vrtili ka da vozimo auta i kamione. I znaš, kad smo izračunali kad je to bilo, došli smo do zaključka da još nismo bili krenuli u školu. On je otiša iz Bola kad je ima sedam godina i krenia u školu u Rijeku. Dolazia je on svako lito u Bol, ali ovo šta smo se igrali sa tim kolicima bilo je prije nego šta je otiša, a meni je ostalo tako jasno u glavi. Sićan se svakog trenutka iz toga njegovog šufita. Znači da smo mogli imat pet najviše šest godina. Eto, meni se čini da je to najranije čega se mogu sitit tako jasno. Naravno igrali smo se i po šumici, ali to je bilo kad smo već imali sedam osam godina, a i toga se lipo sićan. Znaš, gušta sam pričat sa njim o tim danima, jebate skoro smo se obojica rasplakali.

- Svaka vam čast kad se možete sićat tako davnih vrimena. A reci mi Bepo, jeste li pili štagod?

- Pa jesmo naravno. Nije ni meni ni njemu mrsko popit, a znaš i sam kad popiješ malo da odmah počneš pričat o tim mladim danima. Govore svi da je to pravi  znak starenja. Ali, reć ću ti nešto. Mi se ne osjećamo starima, meni se čini da smo još dica. Kad god se sretnem sa njim mi obojica poditinjimo. Sve je isto ka da imamo pet šest godina, jedino to piće, e to nismo pili kad smo bili mali. Ali već malo kasnije sa sedamnaest osamnaest godina, počeli smo eksperimentirat sa cigaretama i vinom. Nismo pili žestoka pića nikad.

- A je li sad popijete šta žestokega?

- Ne, ne pijemo žestoko. Popijemo pelinkovac i malo vina, ali nikad žestoko.

- A šta ti je pelinkovac? Tebi to nije žestoko?

- Pelinkovac? Pa nije to žestoko, bar me je on tako uvjeria. Rakija, viski, orahovica i ta sranja govori on, to je žestoko, ali pelinkovac nije.

- E moj Bepo, pelinkovac ti je isto žestoko piće, samo ste vi navikli na njega pa ga pijete ka sok. Njemu je i otac zna popit, je li?

- Pa zna je popit, ali uvik je to bilo umjereno, ka i moj otac. Teško si ti moga oca moga vidit pijanega, a pia je po dvi tri litre vina dnevno. On je čovik bia težak, puno je radia po polju i naravno da je pia za marendu, za obid i za večeru, ali sve bi mu to izašlo kroz znoj. Tako ti je bilo i sa njegovim ocem.

- Pa vi ste obojica potegli na svoje očeve.

- Znaš, priča mi on, govori bia je kod likara i ovaj mu je reka da ima malo masnu jetru. Pita ga je je li pije? On mu je prizna da popije, ali da nikad ne pretjera. Onda mu je ovaj savjetova da bi bilo dobro malo smanjit. Pita ga je likar, je li ikad bilo problema u njegovoj široj fameji sa alkoholom. Problema? Ne, nikad problema, uvik smo guštali u njemu.

- Dobro moj Bepo, koliko ti je bia ti prijatelj u Bol?

- Bia je četiri dana i svaki dan smo sidili kod mene doma i guštali pričat o tim našim starim danima. Jebate šta sam gušta.

- I reci mi svaki dan ste pili? Pa jeste li vi normalni? To nije dobro za vaše zdravlje, to ne priliči vašim godinama.

- Duje, sereš malo. Govorim ti pili smo pelinkovac, jeli smo sira pršuta, a na kraju bi uz tu marendu popili po koju čašu vina. U četiri dana smo možda popili dvi tri boce pelinkovca, i litru dvi vina, ali nikad navečer nismo pili. Uvik smo se nalazili ujutro oko deset uri i završavali oko jedne ure, a onda bi lipo išli leć. Navečer nikad ne pijemo ni on ni ja.

- Bepo, meni se čini da je to puno. A je li otiša nazad za Rijeku?

- Puno ili ne, meni je bilo lipo, ali hvala Bogu iša je nazad za Rijeku. Sad idem na veliko čišćenje organizma, jer dolazi opet u dvanaesti misec. Jedva ga čekam vidit.

(objavljeno 22. 11. 2024.)

115

E(h) – KUPI

piše: Vinko Brešković

- Duje, jesi li ti bio u tom novom trgovačkom centru koji je otvoren ovdi kod nas?

- Koji centar, di je to otvoreno?

- Pa ne znam. Slušaj, u nedilju sam srea Marina i Stipu kad sam bia u crkvi. Posli mise smo malo razgovarali pa su mi onda oni to rekli. Bili su obučeni u lipa nova odijela. Ma da znaš kako im dobro stoje, ka saliveni. Izgledali su ka prave prižence. Zafrkavam ih ja, šta je bili se malo obnovit, je li? A oni mi govore da su to kupili u ovu novu TEMU. Pričali su mi da ima tamo za kupit šta god ti padne napamet. Od igle do lokomotive, a da su im cine duplo manje nego bilo di drugdi. Rekli su mi da su platili ta odijela po trideset euri, da je to u stvari mujta, jer ja nemam pojma o današnjim cinama. Onda su mi pokazali i postole šta su tamo kupili. Ma da vidiš kako su lipe, a govore da su ih platili po dvadeset, a da inače koštaju na druga mista i po pedeset euri. Duje, ja ne kupujem puno, ali valjalo bi to ić vidit. Ako je tako jeftino ka šta govore, onda je šteta ne kupit šta god. Rekli su mi da ima kupit i alata, da ima raznih makinja, da ima svega. Dobro, mene roba ne interesira, jebate, imam veštita do kraja života, a obučen ih samo za Božić i Uskrs, šta će mi. Ali ako ima svega ovog drugog, to bi valjalo pogledat. Meni triba nova brusilica naprimjer. Ona stara mi je pregorila ima godinu dan, a sin nikako da mi kupi novu. Jebate, davno sam mu reka, a kad dođe, onda mi kaže, jebiga tata zaboravia sam.

- Ma jesi li to reka da se ta butiga zove TEMU? E moj Bepo, di ti živeš? To ti nije nikakvi trgovački centar, to ti je internetska stranica na kojoj se kupuje. Pa to postoji već duže vrime, samo su je ovi naši otkrili nedavno. Svi su popizdili za tom TEMOM. Meni žena svaki čas kupuje po nešto, govori, toliko je jeftino da ne može odolit. Ja ne znam jesi li ti primjetia koliko kombija i kamiona dolazi svaki dan u Bol i ide po kućama. Pa ima ih desetak. E, to ti je ta internetska kupovina. Moj Bepo, danas svi kupuju sve priko interneta. Ka šta si reka od igle do lokomotive. Sve! Tko ti više ide u butige kupovat kad možeš naručit priko interneta i lipo ti donesu doma. A sve se može kupit na rate, tako da nikome nije skupo. Samo ima njih koji malo pretjeraju pa kupe deset stvari na deset rata, a onda ti to opet izađe po sto euri misečno.

- Aaa, to je priko interneta. Jebate, uopće nisam shvatia da se o tome radi. Sad mi je sve jasno. Ja to ne kupujem, a Bogu hvala žena mi je digitalno nepismena pa ni ona ne kupuje, a kad joj nešto zatriba zove ćer u Split pa joj ona kupi. Ali Duje, je li tebi žena zna pretjerat sa tom kupovinom? Znaš, sad mi je palo napamet da sam i nju srea u crkvu i da je bila u jednoj lipoj novoj vešti. Je li i to kupila u tu TEMU?

- A nego šta je. Moj Bepo, svaki drugi dan mi dođe po neki paket doma, a ja svaki put popizdim, a onda mi ona govori da šta se bunim da je to platila deset euri, da ja toliko potrošim kad izađem s tobom vanka na kavu. Je, govorin joj ja, ali koliko tih stvari po deset euri si kupila ovog miseca, kolike su ti rate? Onda mi neće reć, nego se samo okrene i ide u kuću.

- Znam, znam kako to izgleda. Meni je sin reka da mu žena isto tako kupuje ka luda svakojake stvari. Kupi koju veštu, koji džemper, jaketu, postole, kupi i nešto za kuću, ali govori svaki dan dolaze paketi i isto tako ga uvjerava da je to jeftino i da je kupila na deset rati. A kad on popizdi, onda ona kupi njemu postole i time ga malo smiri. Ali mi je reka da je svejedno poludia i zapritia da će je poslat na odvikavanje. Govori on meni, tata to ti je ka kockanje, ka droga, ka alkohol. To toliko obuzme čovika da ne može stat kupovat. To je postala teška ovisnost. Nije to lako zaustavit, tako da moj Duje, ti imaš veliki problem, samo nisi toliko toga svjestan. Ali nije mi jasno kako odmah pogode broj, kako znaju koju veličinu triba kupit. Ja se sićan ono dok sam još iša recimo kupit postole, pa jebate, proba bi ih pet šest pari dok ne pogodim koje mi odgovaraju. A da ne govorim o veštama, o odijelima, kako to znaju koje će im dobro stat, koja je to boja? A šta ako dođe i ne svidi im se, šta onda?

- Bepo, sve se prominilo od kad si ti iša po butigama. Prvo, znaš valjda koji broj postoli nosiš, znaš koji broj gaća nosiš, koji ti je broj veštita. A boju lipo izabereš na internet. I još ima nešto, kad ti dođe sve to doma, ako ti se ne svidi, imaš prav vratit u roku nekoliko dan. Meni žena ne skine etiketu dok ne prošeta sa veštom, dok joj ne rečedu da joj baš lipo stoji, e tek onda skine etiketu. A ako joj se ne svidi, lipo vrati i nitko nikome. Možeš čak tražit i lovu nazad, ali uglavnom uzmu drugu stvar. Tako da možeš probavat koliko hoćeš, vraćat i uzimat ponovo dok ne nađeš ono šta ti odgovara. Sve je to dobro, ali kad pretjeraš, e onda si u problemu. Ja ne znam šta ću sa ženom. Sto puti sam joj reka da prestane, ali eto jučer mi je doša novi paket na njezino ime. Ja više ne znam ni šta to kupuje, ne znam ni koliko plaća, kolike su joj rate. Kako ona drži financije, može radit šta hoće, kada ja znam koliko plaća te rate.

- Duje, to stvarno može bit problem. Ne znam šta ćeš, ali nešto moraš poduzet. Meni ne pada napamet se uvaljivat u to. Opet ću zvat sina neka mi kupi tu brusilicu, jebala ga brusilica.

- Bepo, pitaj ga di bi to posla ženu na odvikavanje od te kupovine, ali molim te nemoj mu reć da je to za moju ženu. Mene je sram. Zamisli da je to na isto misto di idu oni koji se liče od alkohola, od droge, od kockanja, zamisli da je tko vidi tamo. Pitaj ga ali vrlo diskretno, molim te.

(objavljeno 08. 11. 2024.)

114

SEKSUALNA TERAPIJA

piše: Vinko Brešković

- Duje, jesi li ti dobio oni letak za seksualnu terapiju?

- Kakva seksualna terapija, nisam ništa dobia. O čemu se tu radi?

- Pa eto, otvara nam se studio za seksualnu terapiju ovdi u Bolu. Meni se čini da je to puno dobro, da je to puno važno.

- Ma čekaj Bepo. O čemu ti govoriš? Čuo sam za sve šta se otvorilo po Bolu, ali za to nemam pojma. Znam da su se otvorili razni studiji za masaže, ovakve i onakve, ali za tu seksualnu terapiju nisam ništa čuo. A šta ti tamo rade, za koga je to? Jeli to za muške ili za ženske?

- Pa Duje, ono šta sam ja razumia, to je za sve. Za sve koji imaju neke probleme sa seksom. To rade vrlo školovane žene. Sve su one psihologinje, neke su čak i doktorirale psihologiju. One su napisale u tome letku da je seks vrlo bitna stvar u životu svakog muškarca i žene, da je to važan dio mentalnog zdravlja i da oni koji imaju problema ne bi tribali nikako preskočit ove tretmane. Govore da je najbolje da dođu parovi koji imaju problem, ali nije problem ako dođe muški sam, a može i ženska doć sama. Terapija traje od šezdeset do devedeset minuti, a može se ponovit više puti, to je kako su rekle, vrlo individualno. Nekima pomogne u par puti, a nekima traje i do šest miseci.

- A koji su to problemi koje one liče? Kad se čovik triba javit, kad vidiš da triba ić na te terapije?

- Napisale su da je to obično kad imaš erektilnu disfunkciju, kad imaš preranu ejakulaciju, manjak libida, kad imaš orgazmički poremećaj, ti ali i tvoja partnerica. Govore da o tome triba puno pričat jer čovik može poludit, bar sam ja tako shvatia, a i po nazivima mi zvuči dosta opasno.

- A reci mi ima li i praktični dio na tim terapijama? Recimo ako dođem sam i rečem moje probleme, one me liče i ja recimo ne shvatim. Jeli onda one i praktično pokažu šta triba radit?

- Nemam pojma Duje, ali sudeći po cijeni, ja mislim da je sve uključeno. Jebate, ura vrimena košta sto euri. Za tu lovu bi triba dobit sve pa i taj praktični dio.

- Ma Bepo, da ti nisi nešto pogrešno razumia? Meni se čini da sve to šta govoriš, da sve to liči na otvaranje javne kuće.

- Duje, nisam ja ništa pogrešno razumia. Nisu te žene kurve, nego seksualne terapeutkinje. A sad šta rade ja ne znam, ali lipo piše da je to terapija, a ne ono o čemu ti govoriš. A da je cina velika, je, ali ako pomaže, jebiga triba sve učinit za zdravlje. Na zdravlju se moj Duje ne štedi. Tu se daje i zadnji cent. Jedino šta triba čuvat u našim godinama je zdravlje, sve drugo nije bitno. Ja mislim da bi to valjalo probat. Ja ne bi vodia ženu, ja bi iša sam pa šta bude bude. Valja se nadat najboljem.

- A Bepo,koji problemi tebe muče? Od čega ti patiš, jeli u pitanju erektilna disfunkcija, jeli prerana ejakulacija, ili kako si ono reka, orgazmički poremećaji? A jesi li provjerava ti libido, koliki ti je?

- Pa ja se ne mogu požalit na nešto tako ozbiljno, ali ja bi iša za svaki slučaj. Valjda će mi tamo znat reć šta mi fali. Jebiga, nikad ne znaš kad te može trefit nešto od toga. A zašto ne prevenirat ako možeš?

- Dobro, a kako to da ja nisam dobia ti letak? Kome su one to slale? Jeli ti još ko reka da je dobia ti letak?

- Pa nisam pita nikoga. Ovo sad pričam sa tobom, nisam ni sa kim drugim govoria. Nisam reka ni ženi. Njoj neću ni reć jer znam da bi ona prva išla tamo, znaš i sam koliki je ona hipohondar.

- Ne znam, meni se sve to čini vrlo sumnjivim. Znaš ja ću pričekat da čujem od tebe kako je to bilo pa ću onda odlučit.

- Duje, ali to su vrlo intimne stvari, o tome se ne govori. Pa ne misliš valjda da ću ti pričat kako mi je bilo?

- A jesu li dale adresu di se ti studio otvara, kako se može tamo otić, jeli se triba naručit?

- Dale su telefon na koji se triba javit. Vjerojatno triba zakazat tretman, ne znam.

- Ma znaš šta, daj ti meni taj telefon pa ću ja vidit šta ću, a imaš prav, ne moraš ništa pričat, neću ni ja tebi ništa govorit.

(objavljeno 25. 10. 2024.)

113

NOVA PANDEMIJA

piše: Vinko Brešković

- Jesi li vidia Duje neki dan na dnevniku da su nam opet proglasili novu pandemiju. Ona svjetska zdrastvena organizacija je rekla da je krenula nova opasna pandemija i da moramo opet na cilemu svitu počet nešto radit kako bi se zaštitili.

- Nisam ništa vidia. Jebate, oli će nas opet zatvorit u kuće, oli ćemo opet nosit maske, oli nećemo moć u Split, Humac, oli će opet zatvorit butige. Ne mogu virovat da će opet sve zabranit. A šta su rekli ima li cjepiva, jer ja bi se odmah cijepia?

- Ne, ne, ovo je druga vrsta bolesti, nije virusna. Nema cjepiva, nema lika doduše, ali ima načina kako se može zaustavit

- Ma kako se zove ta bolest? Govorim ti nisam ništa čua, nisu mi ništa ni dica rekla.

- Zove se USAMLJENOST.

- Usamljenost? Ti mene Bepo zajebavaš? Koja usamljenost, o čemu ti to govoriš? Koja je to bolest, kako se od toga umire, koja je to pandeemija?

- E, moj Duje. To ti je vrlo opasna bolest, to je tako rašireno među svitom da ne poviruješ. A sluša sam i koliko je uzela maha, a najviše podlježu dica, oni najviše obolijevaju, mada ni stariji ne prolaze dobro. Ima puno svita šta je umrlo, samo se o tome ne govori toliko. Ali možeš mislit dokle je to došlo, kad su ovi iz svjetske organizacije za zdravlje proglasili pandemiju. A to ti moj Duje govori da smo u teškim govnima.

- Ja nisam ništa čua o tome, ali i ako jesu to rekli, ja mislim da nas bez veze straše, da stvaraju paniku bez potribe. Da usamljenost? Ma koja usamljenost?

- Slušaj. Ja sam gleda taj prilog na dnevniku i stvarno je opasno. Već smo ti i ja govorili koliko je opasan ovi internet, jeli tako? E, čua sam jednu mladu ženicu koja je govorila o svojemu iskustvu. Rekla je da ona dnevno provodi više od osam uri na internet i tako svaki dan. Govori, ima preko tisuću prijatelja na tim društvenim mrežama, ali da nema nijednog sa kim bi izašla na kavu. Rekla je da nije bila u fizičkom kontaktu ni sa jednim od tih prijatelja, a čua si koliko ih ima. Onda je jedna psihologinja posli toga govorila da takvih ljudi ima jako puno. Oni imaju samo virtualne prijatelje, nemaju nijednog pravog. Oni ne znaju komunicirat, ne znaju razgovarat, njima je sve u mobitelu. Stalno pišu na internet, stalno se dopisuju s tim ljudima, stalno komentiraju svašta, ali sve bez fizičkog kontakta. Dodala je da takvi ljudi imaju velikih emocionalnih problema, da su se prestali ponašat normalno, da su užasno usamljeni. A nisu samo takvi ljudi u pitanju, nego ima onih koji su okruženi famejom, čak su okruženi ljudima po kafićima pa su ipak usamljeni. A puno smo puti čuli da oni veliki glumci, ili pjevači koji su puno poznati, koji su stalno okruženi ljudima, da baš oni najviše pate od usamljenosti. Rekla je da je to trenutno najveća pošast u svitu, a da je za sve kriv internet, ili bolje rečeno pretjerano korištenje tih mreža. Nema više normalnog razgovora, recimo ovako ka nas dvojica šta razgovaramo, nema više druženja navečer, oni su na to zaboravili. A pogledaj malo oko nas po kafiću. Ima ovdi ljudi koji svaki dan dođu na kavu, stoje po dvi tri ure, a onda odu doma i ne progovore više ni rič, iako ima njih koji su oženjeni, koji imaju dicu. E, vidiš to su sve ljudi koji boluju od usamljenosti. Kad promisliš malo, nije ni čudo da nam se to dogodilo. Reci ti meni, kad dođeš doma, koliko ti govoriš sa ženom?

- Pa priznajem da ne govorim puno. Ali Bepo, o čemu bi ja sa njom i govoria posli ovoliko godin braka? Šta je to šta imamo razglabat ona i ja. Pa jebate, svaki dan se viđamo, svaki dan je gledam, a kad bi triba još i govorit sa njom, pa ja bi popizdia. A jeli ti misliš da sam ja onda usamljen, da ja bolujem od te tvoje bolesti? Jer ako je tako, onda bi ja više volia da je to virusno pa da se mogu cijepit, jer ja ne vidim način kako se od toga izličit. Ako me natiraju da moram govorit sa ženom, onda neka izmisle neko cjepivo, inače sam najeba.

(objavljeno 11. 10. 2024.)

112

MAJKA

piše: Vinko Brešković

- Duje, jeli tebi padne koji put pokojna mater na pamet?

- Virova ili ne, noćas sam je sanja. Sanja sam da sam doša iz škole i bacia knjige na stol onako bisan i nisam tija ništa govorit. Izvikala se na mene i rekla, da moram složit te knjige odmah, jer će ih ona izbacit na dvor. A ja sam joj odgovoria, da me nije briga neka ih baci. I znaš šta je učinila? Bacila ih je na dvor i natirala me da ih skupljam, da ih očistim i da ih lipo složim. Onda sam joj mora ispričat sve šta je bilo u školi, koje sam ocjene dobia, a kako baš nisam bia neki đak, nije mi dala obid dok nisam uradia domaći rad. Bila je jako stroga, ali ja sam je volia puno. A znam da je i ona mene volila. Zahvaljujući njoj sam i završia neke škole, jer da nije bilo nje, ja bi se samo igra po putima i nikad ne bi učia.

- Eto vidiš moj prijatelju. Takva ti je bila i moja mater. I ja je se sitim puno puti. Držala je cilu fameju pod kontrolom. Znala je sve o mojim ocjenama, znala je sve o mojim prijateljima, problemima u školi, sve o učiteljima, znala je kad sam zapalia prvi cigaret, znala je sve. Puno sam puti dobia po guzici, ali sad znam da je to bilo ispravno. Nikad me nije udrila bez veze, u stvari sam svaki put zaslužia. Nije me uspila zaustavit pušit, jer sam se ka kreten sakriva od nje, griza ruzmarin prije nego bi doša doma da ne osjeti cigarete, a vidiš, sad mi je žal šta me nije uspila spriječit. Da bar je, sad ne bi pušia, bia bi puno zdraviji. A sad ma koliko se ja trudia, ne mogu ostavit te proklete cigarete, a znam da mi škode. Puno mi je stvari govorila koje nisam posluša, a sad znam da sve šta je govorila imala je prav. Otac se nije baš bavia sa nama dicom jer je bia u polje po cili dan, a njoj je prepušta sve oko dice.

- Moj Bepo, takva su bila vrimena. Nisu očevi odgajali dicu, to je bila ženina obaveza, ona je bila majka, ona je bila za dicu odgovorna. Ako neko dite nije uspilo u životu, nitko nije krivia oca, nego su svi govorili, vidi kako ga je mater odgojila.

- Imaš prav Duje! A pogledaj šta se sada događa. Tko danas odgaja dicu, mater ili otac? Danas je moderno da oba roditelja odgajaju podjednako dicu, da su oboje odgovorni. Danas kad žena rodi ide na porodiljsko, a onda ga prekine i otac nastavi. I on ima pravo na porodiljski dopust, ka da je on rodia. Ja mislim da je to u redu, ali šta ako oboje rade, šta ako nikoga nema doma, ka šta i nema u većini slučajeva. Tko danas odgaja dicu? Koga triba krivit ako neko dite krene lošim putem? Oboje? Ja više ne znam šta je ispravno, a šta smo tu pogrešno učinili. Je da su bila druga vrimena, da nije bilo kompjutera, mobitela, nije bilo ni televizije, da se nismo imali čime zabavljat osim sa prijateljima, ali ovo šta danas dica čine, ništa ne valja. Jebate, njih danas odgaja internet. Po cili dan gledaju u mobitele, u kompjutere, čak više ni ne gledaju televiziju. A o igri vanka s drugom dicom nema ni govora. Dobro, neki od njih idu u školu nogometa, košarke, tenisa pa se tamo istrče, ali ima puno njih koji ni to ne čine. Bolji su đaci nego šta smo mi bili, to je istina, ali je li to jedino važno? Jeli to ono šta je dobro za dicu? Osim toga, oni ne govore normalno ka šta smo mi govorili. Sidiš sa njima za stol, a oni ne progovore ni rič. Gledaju u mobitele, čitaju na mobitel, sve im je u njemu. Sva su dica nedruželjubiva, sva su dica otuđena. Ako ih odvedeš u park igrat se sa drugom dicom, jedva čekaju doć doma i uvatit se mobitela. A di su tu otac i mater? Otac je uglavnom vanka, radi, ili je negdi sa svojim prijateljima, a majka više nije majka, nije domaćica, a bogami nije ni žena. Sad su to zaposlene osobe koje su stalno u poslu, nikad nemaju vrimena za fameju, nikad nemaju vrimena ni za dicu ni za muža. Posal im je ispred svega. Ona majka kakvu smo mi poznavali više ne postoji. Sve se to prominilo moj Duje. E vidiš, zato sada ima tog vršnjačkog nasilja o kojem se puno govori, sad ima toga da malo dite od devet godin maltretira cili razredi to tako, da se svi ispišu iz te škole i pribace dicu u drugu. Umisto da toga maloga mater nauči šta je dobro, a šta se ne smi radit, oni su sve ostavili školi da oni odgoje dite, a oni su na poslu, jebe se njih za njega. Sada se dogodi da malo dite ukrede doma ocu pištolj i ubije drugu dicu u školi, pobije učitelje koji mu se ne sviđaju. A reci mi kada se to moglo dogodit u naše vrime? Znali smo se i mi potuć koji put sa drugom dicom, ali kad bi doša doma, više bi me mater istukla nego šta me je bilo ko drugi moga istuć. E, ali sada ne smiš tuć svoje dite, sad je to zakonom zabranjeno. Ako te ko prijavi da si udria dite, dođe ti policija na vrata i mogu te uhapsit. Majka je izgubila sve ono šta je imala u rukama u naše vrime. Ne smi udrit, ne smi vikat na dite, jer se i to smatra nasiljem nad dicom. Sve je otišlo k vragu moj prijatelju. Jedino šta ti danas preporuče ako imaš problem sa ditetom je da ga odvedeš psihologu, jedino kako govore on može pomoć dici.

- Znaš šta ću ti reć Bepo? Ja mislim da prije triba svakog roditelja poslat psihologu, ma šta psihologu, triba ih poslat psihijatru. Svi su roditelji danas psihološki pacijenti, a ne dica. A da ne govorimo o onima koji donose ovakve zakone za dicu, oni su za hospitalizaciju, nisu čak ni za psihijatra. Ako želimo dobro našoj dici, onda sve to triba stavit u ludnicu i ličit.

(objavljeno 27. 09. 2024.)

111

POREZ NA IMOVINU

piše: Vinko Brešković

- Duje, jeli se bojiš ovih novih poreza šta ih najavljuju?

- A šta ti misliš, je bi se triba bojat?

- Pa da sam ja na tvom mistu, ja bi se usra od straha. Jebate Duje, ako bude onako kako su nešto govorili, ti si najeba. Imaš četiri apartmana a ne plaćaš nikakve poreze osim paušala po postelji. A po onome šta su rekli sad bi triba plaćat možda i deset euri po kvadratu za svaki apartman, ako ga ne iznajmljuješ dugoročno, nego samo par miseci liti. Ajde zbroj mi koliko kvadrati imaju tvoji apartmani pa pomnoži sa deset euri. Meni se čini da će to bit velika lova.

- Bepo, ti si nešto pogrešno razumia. To se govori o kućama za odmor, odnosno o vikendicama, to nema veze sa nama koji imamo apartmane. Oni koji imaju vikend kuće sad plaćaju pet euri po kvadratu, a ni to nije malo, a sad bi im se tribalo povećat. To se odnosi na njih, ne na nas.

- Ali Duje, lipo si reka da se to odnosi na kuće za odmor. A šta su tvoji apartmani? Pa i to su stanovi za odmor. Po meni će se to odnosit i na njih, vidićeš. Naravno najviše su najebali ovi šta imaju kuće sa po desetak apartmana, oni će plaćat najviše, ali uhvatit će i tebe.

- Čekaj, onda ću plaćat i paušal po postelji i ti novi porez na imovinu. Pa to nije normalno. Onda ću plaćat više poreza nego šta mogu zaradit od gostiju, jeli tebi to normalno? A ko je meni sagradia te apartmane, ko je uložia lovu u njih? Šta je meni dala država za ugradit, šta mi je dala za tu investiciju? Ja sam platia PDV na svaki matun, na sve šta sam kupia za ugradit, a nisam dobia ni centa povrata poreza. A sad bi triba plaćat porez. Kako? Ko će meni vratit uloženu lovu? Ko će plaćat kredite svima koji su ih digli da bi ugradili apartmane? Od čega ću to moć plaćat, ako moram plaćat te poreze?

- Znaš ima tu moj Duje svega. Ja mislim da ne bi tribalo plaćat nikakav paušal po postelji ako uvedu porez na te kuće, odnosno na apartmane. Ionako baš nema logike, jer se taj paušal vodi ka porez na čovika i plaća se u mistu stanovanja, a ne tamo di mu je kuća. Tako naš prijatelj Hrvoje ima deset apartmani, plaća paušal za svaku postelju u Zagreb, a zarađuje lovu u Bolu. Ajde plati turističkome neku pristojbu i članarinu, ali to je smišna lova. Ono glavno plati u Zagreb, a mi u Bolu od toga nemamo ništa. E sa ovim porezom bi se uklonila ta nepravda. Cili ti porez ne ide državi nego općini, a meni se čini da je to pravedno. Ako zarađuješ u Bolu, onda je red platit i lovu u misto, jeli tako? Osim tega, nije ovo uvedeno samo radi vas koji se bavite apartmanima, nego je problem u velikim gradovima u kojima ima šesto tisuća praznih stanova. Zamisli, šesto tisuća. A ako ideš iznajmit stan u Splitu ili Zagrebu, moraš plaćat nenormalno visoku cinu. Jebate, ko više može školovat dicu u gradu? Pa cine najma su podivljale. Teško je nać i mali stančić ispod osamsto euri. Pa to nije normalno. Kad bi iznajmljivali te stanove cilu godinu onima kojima triba, plaćali bi porez na zaradu, ali to je mali porez, ali zato ne bi plaćali porez na imovinu. Eto to je glavni razlog. Ja sam siguran da bi i cine stanova pale, jer ko će plaćat te puste poreze a držat stanove prazne. A sam znaš da su ljudi kupovali stanove po gradovima da bi uložili lovu, jer im je uvik bilo bolje imat kapital u stanove, nego ga držat u banci di ne dobijaju nikakve kamate. Cine stanova su rasle iz godine u godinu i ako im je zafalilo love, mogli su prodat uvik i tako zaradit veliku lovu. E sa ovim porezom će se to smanjit. Natirat će ljude ili da prodaju prazne stanove, ili će ih natirat da iznajmljuju dugoročno. Ako bude veća ponuda, a tribalo bi, onda će i cine padat. Eto sve sam ti reka, bar sam ja tako razumia.

- Bepo, po ovome šta čujem od tebe ti si za ti porez, meni se čini da ti navijaš za njega. Pa naravno, jebe se tebi, ti nemaš apartmane. Pa jeli tebi jasno da će se dignit buna ako uvedu te poreze. A zamisli kad bi mi svi prestali iznajmljivat? Pa jebate, cila država žive od turizma, a od čega će onda živit? Ti nisi normalan. Neće se to nikad dogodit, neće oni sić granu na koju side.

- E moj Duje, a šta bi ti radia sa apartmanima osim iznajmljivanja? Drža bi ih prazne? Opet ćeš platit porez, a ako ga budeš tija prodat, onaj koji ga kupi plaćat će porez ka i ti, osim ako ne bude živia u njemu. A ako ga kupi za živit, onda je država postigla cilj. A nemoj se bojat za naš turizam, pa i ove godine je registrirano dvadeset tisuća novih postelja. Govore da u zadnjih desetak godin je registrirano sto sedamdeset tisuća novih postelja u privatnim apartmanima, a ako to pretvoriš u luksuzne hotele, to ti je četiri ili čak pet sto hoteli. A ja mislim da u cilo to vrime nije ugrađeno ni deset novih hotela. A hoteli su pravi turistički proizvod, a ne apartmani. Oni koji se razumidu u turizam govore, da bi mi morali imat puno više postelja u hotelima, a mi imamo deset puti više postelja u apartmanima. Pa i u Bolu ti je tako. Imamo više privatnih postelja po apartmanima, nego u hotelima. A prava zarada od gostiju je u hotelima, a ne u apartmanima.

- Govori ti šta hoćeš, ali ja ću prvi dignut bunu, a vidićeš, neću bit jedini. Dignit će se svi koji se bave turizmom, a tek onda ćeš vidit koliko nas ima. Vi ste glupi, svi vi koji se borite protiv turizma, vi se borite protiv malog čovika koji bidan pokuša zaradit nešto love, a vi mu je sad hoćete uzet. Znaš šta, lipo ću dignut cinu apartmana pa će ti porez plaćat gosti, a ne ja.

- Digni, samo ti digni cinu, ali pitanje je onda koji će ti to gosti plaćat? A i ovako, kad napuniš apartmane, možeš od dvi tri noći u sezoni platit cili ti porez, ali ne, tebi je i to puno.

(objavljno 13. 09. 2024.)

110

SISTEMATSKI PREGLED

piše: Vinko Brešković

- Duje, jesi li ti ikad bia na sistematskom pregledu?

- Kakvom sistematskom pregledu? Zadnji put sam bia kod likara na pregled kad sam ima koronu. Od tada nisam bia nijedanput, a Bogu hvala ni ne triba mi. Oli si ti bia na ti pregled? A zašto, šta ti je?

- Ma nije mi ništa, bar ja tako mislim, ali me je kćer nagovorila da bi to triba uradit. Govori mi ona, znaš ćale, to čovik u tvojim godinama triba barem jedanput u nekoliko godina učinit. Triba provjerit jesi li zdrav, a ako nisi, bolje je počet ličit na vrime, nego doć prekasno. Jebate Duje, vidiš li kako i mladi ljudi oko nas umiru ka muhe.

- Znaš Bepo, ja sam protiv toga. U našim godinama se nikad ne ide u likara. Ako odeš i to na takav pregled, uvik će ti nešto nać. A onda ajde ličit se, ajde na ovi ili oni dodatni pregled, ajde kod ovog ili onog specijaliste. Onda te počnu maltretirat, onda počinješ pit lijekove, puste terapije, a čemu sve to? Ako ti je sudbina umrit, neće te spasit nikakvi lijekovi. Bog je taj koji će odlučit kad ću umrit, a neće mene zajebavat likari. Ajde reci mi šta su ti rekli ti tvoji likari.

- A šta da ti rečen? Zdrav sam koliko je to moguće u mojim godinama, a opet imam sve bolesti koje su normalne za naše godine. Prvo mi je reka da mi je jetra masna, a sam znaš šta to znači. Pita me jeli pijem, a ja sam mu reka da pijem, ali sam malo laga. Prepolovia sam količinu. A on mi govori, moj šjor to je puno, morate smanjit upola. A da sam mu reka istinu, ja mislim da bi popizdia. Drugo, naša mi je naslage masnoće u krvnim žilama na vratu. Govori mi da je protok dobar, ali da su mi začepljene pedeset posto, da je to još uvik tolerantno, ali da triba prokontrolirat za šest miseci da se ne bi dogodia neki belaj. Onda su mi rekli da moram uzimat neku terapiju za skidanje te masnoće i prije nego su bili gotovi rezultati krvi. A kad su vidili i ti kolesterol, onda su samo pojačali dozu tih tableta za masnoću. Drugo mi nisu ništa našli, a bome su se baš trudili. Jebate, pola ure mi je radia ultrazvuk svega. Pitam se ja dok sam se onako okrića kako bi mi reka, ovaj je baš zapea nešto nać. Ali nije! Bia sam sritan njemu za dišpet. Eto mu sad neka traži kod nekog drugog, mene neka ostavi na miru.

- O tome ti govorim moj Bepo. Oni su sritni ka mala dica kad ti nešto nađu. Ja sam siguran da te je ti likar posla doma bisan. Da ti je samo te tablete za masnoću, a bia je siguran da će ti nać još štagod, makar malo povišen tlak ili nešto takvoga, nešto u prostati. Lipo ti ja govorim Bepo, ne ide se u likara bez veze. Ako te boli, onda razumin, ali jebate, ko je lud zdrav ić u likara?

- A slušaj, ja pijem tablete za tlak i prostatu već godinama. Duje, a jeli ti piješ koje tablete?

- Ne pijem osim vina i po koju travaricu ništa. Nikakve tablete ne pijem i neću. Ne tribaju mi. Nikad nisam osjetia da mi nešto fali. Pijem one antibiotike kad imam neku upalu, a govorim ti to sam pia kad sam ima koronu, a od tada ništa. A kad bi iša na te preglede, siguran sam da bi i meni dali šaku tableta za pit. To ti je tako sa likarima. Vole oni davat tablete, tako im se čini da nešto rade, a pitanje je koliko te tablete pomažu? Ja mislim da je sve čoviku u glavi. Ako si čist u glavi, onda ti ne tribaju nikakve tablete.

- Čekaj Duje, onda ti misliš da ja baš nisam čist u glavi?

- Pa to si ti reka, nisam ja ništa loše mislia. Da ić kod likara zdrav, pa ko je to kad vidia?

- Ali Duje, zato postoje likari. Zato postoji prevencija za sve bolesti. Kad ne bi pia tablete za tlak, moglo bi me kolpat svakog momenta. Dobro, jeli ti kad kontroliraš tlak?

- Ne, a zašto bi? Bepo, pusti me na miru, ja sam zdrav. Ako mi se šta dogodi, onda ću provjerit tlak, sad mi ne pada na pamet. Neću i gotovo!

- Duje moj, može ti se dogodit samo jedanput. Možda više nikad nećeš imat drugu priliku. Ne smiš bit toliko tvrdoglav, moraš otić u likara i napravit za svaki slučaj neki pregled. Ti si moj prijatelj i ne bi te tija izgubit bez veze.

- Dobro, koliko si tamo čeka po bolnici za sve te puste preglede?

- Nisam čeka ništa, iša sam privatno i tamo sve obavia u dvi ure vrimena. Stvarno nemam živaca za ić po bolnici i čekat. A osim tega to ne bi nikad moga obavit u jedan dan. Mora bi ić u Split barem tri puta za sve ove preglede.

- A koliko si onda platia te preglede?

- Platia sam sve zajedno trista i pedeset euri.

- Trista i pedeset euri? Pa jesi li ti lud? Ko to može platit?

- Duje, samo da te pitam, koliko ono košta jedna noć u tvojoj kućici u maslinama, koliko ti turisti plaćaju dnevno?

- Plaćaju četiri sto i dvadeset euri na dan, ali samo da znaš, to merita tu cinu!

(objavljeno 30. 08. 2024.)

109

ZLATNI RAT

piše: Vinko Brešković

- Bepo, jesi li vidia kako nam nestaje najlipša plaža na svitu? Jebate, izgubit ćemo Zlatni rat.

- Kako misliš Duje da ćemo ga izgubit. Pa di je nesta? Ko ga je ukra, ili da ga možda nisu primistili negdi? Da nije opet Puko nešto učinia priko noći?

- Bepo, nije za zajebanciju, stvarno nestaje. Ne znam kad si bia zadnji put tamo, ali nema ga pola od strane Murvice.

- Ma nisam bia dvadeset godina na rat. Ne volim ja ić tamo. U stvari ne volim gužvu, a kad sam bia zadnji put, bilo je toliko svita da nisam moga doć do mora. A da i ne govorim o buci koja se čuje iz onih kafića. Meni to sve smeta. To je za mladost, nije za nas ljude u godinama.

- Dobro, a šta misliš šta se događa sa žalom, kako to da nestaje?

- Ma Duje, ne nestaje žalo za Boga miloga. Istina je da se primistilo sa jedne strane na drugu, da ga nema toliko na jednu bandu, ali ga zato ima više na drugu. A i sama punta mu je drugačija. To ti je sve od ovih klimatskih promina. Nema više onih južina zimi koji su donosili žalo, nema više onih maeštrala liti. Ove je zime više puhala tramuntana nego jugo, a to nikad prije nije bilo. Znaš li ti moj Duje, da u našoj mladosti temperatura nikad nije prešla trideset stupnjeva. Ako se kad i dogodilo da prođe, to je bilo na jedan dan, a vidi sad. Sad nam temperatura cilo lito nije pala ispod trideset stupnjeva ni na jedan dan. Jebate, ide do trideset osam, a more je bilo dvadeset devet stupnjeva. Sve se prominilo. Uništile su nas ove klimatske promine, a vidićeš kako će tek bit za kojih desetak godin. Tko zna di će bit Zlatni rat. Valovi i morske struje ga mogu prebacit na veli most, ili možda na Martinicu. Bilo bi bitno samo da ostane u Bolu, da ne ode naprimjer u Makarsku. E onda bi sve izgubili, izgubili bi cili turizam.

- Moj Bepo, veliki su to problemi. Ti puno gledaš televiziju, šta govore tamo, kad bi ovo moglo stat, mislim na ove klimatske promine.

- Nikad moj Duje. Vidiš, cila Europa i cili zapadni svit pokušava nešto učinit. Svi oni prelaze na te obnovljive izvore energije kako bi se smanjia utjecaj tih štetnih plinova. Ali šta ćeš moj Duje, kad one zemlje sa najviše ljudi nemaju love za to prominit pa i dalje imaju elektrane na ugljen. Njih baš briga za klimatske promine, jebe se njima za naš Zlatni rat.

- Pa koje su to zemlje?

- Pa eto ti Kina naprimjer, eto ti Indija. One dvi imaju zajedno skoro tri miljarde ljudi. Znaš koliko njima triba struje, a odakle njima love za prominit sve te elektrane, kad nemaju dovoljno ni za prehranit ti pusti svit.

- Znači, ako sam te dobro razumia, nama su Kinezi najviše krivi za te plinove šta idu u atmosferu, jeli tako?

- Točno Duje. Oni najviše šalju tih štetnih plinova, oni Rusi i Indija.

- Moga sam i mislit da je tako. Jebate, nama će Kinezi u stvari ukrest Zlatni rat. Oni će nam bit krivi za nestajanje najlipše plaže na svitu. I ti meni onda govoriš da ne triba mrzit druge, da triba volit svakega čovika, da se ne smi bit, kako si ono reka, ksenofob, jeli tako? Pa moj Bepo, možeš ti meni govorit koliko hoćeš, ali ja to ne mogu podnit. Ne mogu podnit one koji mi kradu kruh iz ruke, ne mogu podnit one koji mi kradu najlipšu plažu na svitu, ja ih mrzim, eto ti!

(objavljeno 16. 08. 2024.)

108

EMOCIJE

piše: Vinko Brešković

- Uvatila me je neka teška depresija moj Duje. Ova vrućina, ova gužva po rivi, cili ovi šušur me je dotuka. Ne mogu spavat, ne mogu niti jest kako triba, a kad čujem sve šta se događa oko nas po svitu, ja se naježim od straha. Žalim se ja mojoj Mari, a ona mi govori da sam puno osjetljiv, da me ubijaju emocije kojima sam inače sklon. Nemam pojma, možda ima i prav. Znam da su te emocije opasna stvar, da puno tih emocija može ubit čovika ka ništa.

- Bepo, o kojim ti emocijama govoriš? Koje to emocije mogu ubit čovika?

- E moj Duje. Promisli malo. Evo amo nabrojat emocije kojih se možemo sitit, a koje mogu ubit bez problema. Eto naprimjer, strah, žaljenje, velika tuga, samoća, potištenost, može te ubit i ljubav virova ili ne. Ima tu moj Duje svega, samo se sad ne mogu sitit još tih osjećaja.

- Pa dobro Bepo, a koja je to emocija koja tebe najviše ubija?

- Ja mislim sve pomalo. Svega mi se skupilo moj prijatelju. Govori mi likar da je to normalno za ovo vrime, da nisam ja jedini koji se žali na depresiju, govori on, začudili bi se koliko svita ima koji se žale na isto. Preporučia mi je jedan lijek, serotonin, hormon sriće, kaže probajte to pit možda će vam pomoć. Ti hormon te učini sritnijim, govori on možda ćete se više smijat, možda ćete vidit sve probleme drugim očima, možda će vam sve to bit zabavno. Ja mu govorim da ne bi to uzima, da bi radije popija koju litru vina više, da mene to učini sritnijim, da se u tom slučaju puno više smijem. A onda mi je reka da to nije dobro, jer bi moga tako postat alkoholičar, da to nije dobro za zdravlje, da je bolje lijek nego vino, da je to manje štetno. Ne znam šta ti misliš, ali ja mislim da on sere bez veze, da je njemu bitno prodat neki lijek. I probam ti ja sa vinom, ali nije mi baš puno pomoglo. Ne mogu reć, gušta sam dok sam ga pia, ali onda sam mora noću na zahod više puti, tako da opet nisam spava dobro. Onda sam se požalia kćeri, a ona mi je rekla da je govorila sa jednim svojim prijateljem psihologom, koji joj je reka, da se moram suočit sa svojim problemom, da ga moram pogledat u oči i da jedino na taj način mogu riješit depresiju. I od tada ja još manje spavam. Jebate, nikako nać problem sa kojim ću se gledat u oči, nikako pogodit koja je to emocija koja me je najviše spizdila. Cilo vrime tražim, ali još uvik nisam naša šta je to šta me muči.

- Pa jesi li proba sa svima ovima emocijama šta si mi ih nabrojia? Vjerovatno je nešto od toga, šta bi drugo moglo bit?

- Ma naravno da jesam, cilo vrime moj Duje mislim na to.

- Ma vidim ja da si mi ti nešto puno zamišljen ovih zadnjih dan, vjerojatno cilo vrime misliš na te pizdarije, je li?

- Istina, cilo vrime probirem po glavi šta je to čime se moram suočit, sa čime se moram pogledat u oči.

- A reci mi Bepo, jesi li blizu, jesi li makar malo doša do toga šta te muči?

- Ja mislim da jesam, ali to su nijanse sa kojima se borim. To nije čista emocija, to je neka varijanta jedne od ovih šta sam ih nabrojia.

- A koja je to?

- Nećeš virovat moj prijatelju, ali mene jebe ljubav. Nije to čista ljubav ka ljubav, ali jedna podvarijanta te emocije, e ona me muči.

- Uuuu, moj Bepo, pa ti si stvarno najeba. To je za mene puno komplicirano. Sad ti virujem da to može ubit čovika. Vidim ja to na tebi, stvarno je gadno. Ljubav, govoriš ti. A koja ljubav, kakva ljubav, ma o čemu ti pričaš, jeli ti to mene zajebavaš?

- E jebiga Duje. Ako ti idem objašnjavat, ti ćeš me zajebavat, ali mene stvarno muči jedna vrsta ljubavi. Nije to lako objasnit, ali znam sad skoro sto posto da je to to.

- Dobro Bepo, samo mi reci koje vrste ljubavi su u pitanju, koliko vrsti ljubavi uopće ima?

- Ja govorim o ljubavi prema ženama naravno, nema to veze sa ljubavi prema dici, beštijama, prijateljima, domovini, poslu, spizi, piću, ne govorim o tome. A ljubav prema ženi se može podilit na više vrsti, recimo na razumijevanje, na poštivanje, na seks, na nježnost, privrženost, pažnju. E sad nešto od toga me muči, a mislim da znam i šta.

- Ajde onda moj Bepo, podili to sa prijateljem pa će ti bit lakše.

- Dobro, reć ću ti, ali znam da ćeš me zajebavat, ali to je istina. Seks, eto to je ono šta me muči. Sa time se moram suočit, to moram pogledat u oči i onda ću se izličit.

- Seks? Šta ti je to? Dobro, znam šta je i ja ga se ponekad tako rado sitim, ali sam skoro zaboravia na njega. Šta tebe ima tu mučit?

- Eto Duje ti si zaboravia na njega, a mene muči itekako. Uvik mi je toga malo, uvik bi tija više a ne mogu.

- Bepo, ti stvarno imaš veliki problem. Lipo ti je reka likar, uzmi te tablete, uzmi duplu dozu, a možeš ih kombinirat i sa vinom, sigurno će ti pomoć. Jebate, stvarno si ozbiljno bolestan, baš mi te je žal. Ja sam se uplašia da stvarno imaš neki problem, a ti si se uvatia mene zajebavat, jeli? Jebo te seks!

(objavljeno 02. 08. 2024.)

107

INTERNET

piše: Vinko Brešković

- Znaš Bepo, ova naša dica imaju sriće šta im je dostupan ovi internet. Jebate, kad govoriš sa njima, oni sve odmah provjeravaju na mobitel koji im je stalno u rukama. Sve im je dostupno. Sićaš se kako je to bilo u naše vrime. Sve šta smo znali morali smo prije dobro naučit, ili kad dođeš doma, ako si bia malo marljiv, provjeravat u silne enciklopedije i to ako si ih ima. A njima danas ništa ne triba, nemaju enciklopedije, nemaju doma ni knjige, sve im je u mobitelu. Čak čitaju knjige sa mobitela, ili imaju neke tablete koje nose u rukama umisto knjige. Više ništa ne pišu, samo kucaju po mobitelu, tabletu, kompjuteru. Ja mislim da će za koju godinu zaboravit pisat slova. Više se ne govori o tome kakav ko ima rukopis, više nije važno jeli lipo pišeš ili ne. Niko ne uzima olovku u ruke.

- A Duje moj, ja nisam siguran da je to dobro. Lipo je da im je sve dostupno, da sve odmah mogu pročitat, ali čitat knjige bez knjige u ruke, nisam siguran da je to dobro. Znaš, izgubili su naviku učenja, zaboravili su pisat kako ti govoriš, samo gledaju u te ekrane i prave se pametni. Kad im kažeš nešto šta si pročita u novine, ništa ne viruju nego odma provjeravaju na internet. Nije lako govorit sa mladima danas. Koji put im ja govorim, znate dico, to vam je bilo tako i tako, tada i tada, a oni odmah pogledaju i govore mi čak i datum, misec i godinu. Meni je to ostalo u glavi još iz škole, a oni u glavi nemaju ništa, nego im je sve u telefonu. Cili svit je popizdia odkad je uveden ti internet. Svi su istog momenta postali pametni, svi su postali likari, znanstvenici. Jebate, ako im rečeš da ideš kod likara jer te boli u prsi, odmah pogledaju u internet i daju prognozu šta bi to moglo bit. Odmah ti daju dijagnozu, odmah ti govore koje lijekove moraš uzimat. Pa nama više neće tribat likari, nama neće tribat profesori, nama će jedino tribat internet.

- Imaš prav Bepo. Danas je cili svit povezan na ti internet. Više ne moraš kupovat karte za trajekt, za katamaran, za avion, vlak, sve se kupuje priko interneta. Samo pokažeš na mobitelu i ulaziš u sva prevozna sredstva. Da ti ne govorim da sam vidia jučer ženu koja kupuje u butigu sa mobitelom u ruke. Ova na kasi joj slika nešto u mobitelu i govori hvala lipa. Jebate, ona plaća sa tim mobitelom. Ne tribaju više banke jer više niko ne koristi lovu, svi koriste kartice ili mobitele. Sve je toliko povezano, da možeš provjerit priko interneta kad dolazi neki avion i ko je u njemu. Možeš pratit katamaran priko telefona di je, na kom dilu kanala, možeš provjerit kad će doć u porat. Kad ideš pud Splita autom, provjeriš priko interneta koliko auti ima u redu za trajekt. Pa to je pravo ludilo! Kad se sitim kako je to bilo prije dvadesetak godin, pa ne možeš virovat koliko se toga prominilo. Kad bi mi se otac diga iz groba, ja mislim da bi se sam odmah vratia jer ne bi zna živit ovako kako danas ljudi žive. A sad promisli, šta nas tek čeka. Uveliko uvode ovu umjetnu inteligenciju tako da više neće tribat ni prodavačice, ni profesori, novinari, neće tribat uopće ljudi jer će ta inteligencija upravljat sa svime.

- Je, je tako je moj Duje. Ali jesi li vidia ono prije neki dan kad se dogodilo nešto svim tim kompjuterima i kad je u cilemu svitu sve stalo na jedan dan. Nisu radili avioni, nisi moga dignut lovu na bankomat, nisi moga ić u butigu, nisi moga putovat ni trajektom, ni vlakom, nisi moga ić u likara dignut ljekove, nisi moga ništa. Sve je bilo stalo i to u čitavom svitu, od Japana do Amerike. Pa to je da se usereš od straha. Avioni su morali sletit, vlakovi su morali stat, sve je prestalo ka da je doša smak svita. U bolnicama nisu operirali nikoga, nisu primali pacijente. Govori oni jedan likar, kako ću operirat kad ne znam šta triba skidat, slipo crivo ili jetru. Sve mu piše u kompjuteru, a on mu nije radia. Znaš, ne bi volia da me je to trefilo negdi na putu, negdi recimo u avionu. Ne daj Bože da sam bia ti dan u bolnici, da me je tribalo operirat. Postali smo veliki ovisnici o tom internetu. Sve nam ovisi o njemu, sve nam ovisi hoće li sistem radit ili ne. A sad su počeli neki Hakeri, tako ih zovu, vršit kibernetičke napade na te sisteme, sad je u Splitu napadnut aerodrom, neki dan je napadnuta bolnica u Zagrebu. Moj sinko, sve je stalo dok se to nije popravilo, a može to trajat i po nekoliko dan. Pa oni nas mogu uništit, oni nam mogu ukrast svu lovu a da se niti ne pojave u banku, nego to rade iz Rusije, ili neke druge zemlje, šta ja znam odakle. A kako ćeš dokazat da si ima lovu na banku ako sve izbrišu? Nigdi nema nikakvog pisanog traga, nemamo više štedne knjižice, sve je na tom prokletom internetu, sve je u nekim oblacima kako govore. Prijatelju moj, ja sam se počea svega toga bojat.

- Jedino je dobro moj Bepo, šta nema šanse da se baš nama dogodi takva neka dežgracija, jer nigdi ne idemo, ne putujemo, ne idemo u banku, ni u butigu. A slušaj, ako bi mi se dogodilo, daj Bože, da ovdi u kafiću ne mogu naplatit ovu kavu, ja bi im se samo nasmija i reka neka kuća časti. Diga bi se i iša doma, a oni neka se misle. Jebem ja njih i njihov internet.

(objavljeno 26. 07. 2024.)