MALI BOLSKI RAZGOVORI

019


GRAĐANI DRUGOG REDA

piše: Vinko Brešković


- Ma jesi li vidio Bepo kako je naglo zahladilo? Jutros je bilo dvanaest stupnjeva, prava zima. Kuvam ja kavu i mislim, možda bih trebao uključiti grijanje makar pola sata da razbijem ovu studen, a onda pomislim koliko će me to koštati pa sam odmah obukao džemper. Razmišljam ja, bolje džemper, nego da se žena digne i poludi ako vidi uključeno grijanje. A kako se ti griješ?

- Ma i ja se grijem na struju, ali počea sam mislit kako ću se prebacit na drva, ali sad čujem da su i ona poskupila, je li Duje? Ti se ono griješ na drva, je li tako?

- Da, na drva. Ja sam virova vladi kad je donila sve ove nove mjere, kad je spustila PDV na drva. I tako ti ja odem u Humac do Jure, pitan ga cinu za deset metri drva, a kad mi je reka, momentalno sam popizdia. Pa, jebate Jure, pa rekli su na televiziji da će spustit PDV, da će pojeftinit drva, a ti me zajebavaš sa ovolikom cinom. Šta je tebi? A Jure me gleda, a onda me pita, koji PDV, šta to sereš? Pa jebate Jure, to ti je porez na drva, šta se praviš blesav? Gleda ti on mene i muči, a onda jidan govori, slušaj, ako ćeš kupit, kupi, ako nećeš, nemoj mene zajebavat s tim tvojim PDV-om. Tako da ja mislim da bi bilo bolje preć na struju.

- Ali Duje i struja je poskupila, oli nisi čua?

- Kako poskupila, kad je Plenković reka da je zamrznia struju i plin za sva kućanstva u Hrvatskoj. Dobro, mene baš briga za plin, ja se ne grijem na njega, ali i cinu struje je zamrza na onu iz četvrtog miseca.

- E moj Duje, di ti živeš? Zamrza je cinu Hrvatima, ali ne i nama.

- Oli mi nismo Hrvati?

- Pa po njemu nismo. Jer da jesmo i mi bi imali istu cinu struje, ali mi smo Dalmatinci, to za nas ne važi.

- Zajebavaš me Bepo?

- Ne zajebavam te Duje. Molim te pogledaj šta je učinia. Dakle, zamrza je cinu plina do kraja trećeg miseca dogodine, tako da svima u Hrvatskoj plin u kućama neće poskupit. Lipo će se ljudi koji imaju plin grijat ka i prošle godine. A vidi šta je učinia sa strujom. Zamrznia je cinu ako ne potrošiš više od dvi i po iljade kilovat sati, a ako potrošiš više onda ti je cina za pedeset posto veća. Govori on, mora se štedit jer nema dovoljno struje za sve, mora se uvozit, a cina vanka je deset puti veća. Reka je, osamdeset sedam posto ljudi u Hrvatskoj troši manje od onog šta je označia da je granica za jeftiniju struju, ali kvaka je u tome, kojih je ono trinaest posto šta je ostalo. E to smo mi Dalmatinci. Jebiga, mi nemamo plin da bi se mogli grijat na njega, mi imamo struju. Znači, svima ostaje cina struje ista, samo se nama povećava pedeset posto. Pitali su onega tajnika u ministarstvu, a on je reka da su Dalmatinci dosta zaradili na turizmu i da im neće bit problem to platit. Kad sam to čua, ja sam popizdia. Pa jebate, cila zemlja žive od turizma kojega smo mi ovdi u Dalmaciji odradili, a on meni govori da smo mi zaradili, ka da on nije? A od čega on ima plaćat ovu razliku u cini i plina i struje nego od turizma? Pa da nema turizma ne bi ni oni imali love u proračunu, pa to su i sami rekli. A vidi sad. Mi plaćamo više struje, jer je više trošimo, to je logično pa grijemo se na struju, ali jebate, zašto nas dodatno kažnjavaš, zašto nam još povećavaš cinu za pedeset posto? To je teška pizdarija, to je ludilo. Ispada da smo mi građani drugog reda. Ko vas jebe, zaradite lipo vi nama lovu na turizmu, a zato šta i vi živete od tega, zato platite veću cinu. Pa pička mu materina, to nije fer! A kad su pitali onu jednu političarku iz Osijeka za ovu razliku, ona je rekla, da se čudi kako to mi Dalmatinci već dosad svi nismo ugradili  solare, govori tamo ima toliko sunca da bi se svi mogli grijat na solare. Ka da u Osijeku nema sunca, ka da tamo uvik bude noć. Žale se da im je sve izgorilo od sunca, od suše, ali zato nama govore da moramo stavit solare. Pa jebem mu mater, šta ih sama ne stavi, ona bar ima love.  Tako bi manje trošili plina jer ni njega nema dosta, a i on je vanka skup. A šta ona misli da ja ne želim stavit solare? Ugradia bih ih ja, ali jebate, toliko su zakomplicirali sistem, da ne možeš dobit dozvolu za godinu dan, a da ti ne govorim koliko je skupo stavljat te solare. Obećavaju već godinama, kako će oni olakšat dobijanje dozvola, kako će nam omogućit bolje kredite za financiranje te investicije. I šta su učinili? Ništa! A onda mi se nađe jedna pametna pa se pita, kako to da Dalmatinci nisu stavili solare, neka zato plate veću cinu struje. Jebem ja njih i njihove mjere. Dosta mi ih je!






018


SLOBODNA VOLJA

piše: Vinko Brešković


- Dragi moji prijatelji, sinoć sam slušao na televiziji jednu interesantnu emisiju iz znanosti. Ne znam da li ste je i vi gledali?

- Ma nisam, gleda sam utakmicu, ne gledam ti ja te pizdarije. A o čemu su govorili?

- Ma slušaj, jako je interesantno. Veliki filozof Spinoza je u svojoj knjizi o etici napisao jedno poglavlje koje se zove Slobodna volja. On je još tada, dakle prije trista godina, napisao kako je slobodna volja samo privid. Tvrdi da mi mislimo da imamo slobodan izbor, a da su sve naše odluke koje donesemo u stvari biokemijski procesi u našem organizmu, a oni pak uvjetuju sve naše odluke. Puno kasnije, dakle prije nekoliko godina, neuroznanstvenici su radili veliki broj eksperimenata i dokazali sve te Spinozine tvrdnje. Stavili su na glavu osjetljive instrumente kojima su mjerili elektromagnetske kretnje u mozgu čovjeka. Dali su mu dva botuna na izbor, lijevi i desni, da potpuno slobodno izabere kojeg će pritisnuti. Mjereći te aktivnosti u mozgu, mogli su predvidjeti i deset sekundi ranije koji će botun čovjek pritisnuti. On je mislio da sam bira, ali su eksperimenti dokazali kako tu nema slobodnog izbora, nego da je mozak sam odabrao bez njegove volje. E, Spinoza tvrdi da je to slučaj sa svime onime gdje mi odlučujemo. Jedino što se možemo pitati je kako su te odluke doprle u naš mozak, kako je sve to odlučeno prije nego mi, tobože, odlučimo. U tom smislu se provode razni eksperimenti i još nije gotovo, ali znamo da ima puno vanjskih uticaja, ali naravno i ono što smo genski naslijedili. Kažem ti vrlo interesantno.

Bepo me je zamišljen šutke promatrao, a onda je rekao:

- Vidiš, pala mi je napamet ona šjora Tena o kojoj se govorilo da vara svoga muža, da je ovaj uvatia u postelju sa tim drugim čovikom. Ja za tu ženu nikad to ne bi reka. Ona je bila puno dobra žena, staložena, mirna, skrušena, veliki vjernik, uvik je sidila u crkvi u prvu klupu, pivala u zboru. Ko bi za nju tako nešto pomislia. A sad kad ovo slušam, sad mi je jasno. Pa nije ona bidna to birala, to je njezin mozak sam učinia. To mi pije vodu, jer inače ne bi nikad povirova da je to istina. Govorim ti ta šjora Tena je bila takva žena, da ja mislim da ona nikad ne bi svojom voljom privarila muža.

- A možda i ovi šta su sad pokrali INU, nisu kreli zato šta su oni tako tili, nego je njihov mozak to učinia za njih. A slušaj i oni su isto bili veliki vjernici. I oni su išli u crikvu svaku nedilju, sidili u prve klupe, bili puno skrušeni, tako da i za njih nikad ne bi reka da možedu krast. A da ti ne govorim koliko su bidni dali love crkvi. Zamisli onaj penzioner je uplatia crkvi petsto iljad kun, a oni drugi šta je dobia nešto manje love, on je uplatia samo sto iljad. Nisu ni ispovidili svoj grih, jer su bili uvjereni da ga nema, siguran sam, jer inače ne bi župnik valjda uzea lovu da je zna da je ukradena, bar ja tako mislim. To mogu uradit samo veliki kršćani, tako da ja mislim da je ti tvoj Spinoza bia u pravu, dodao je Duje.

- Jebate, a mi ćemo sad sudit takvim dobrotvorima. Stavili smo ih u zatvor, raspinjemo ih po novinama, po televizijama, a oni nisu ništa krivi. Jebate, kriv je njihov mozak, odnosno njihov organizam. Oli su oni mogli birat, je li tako? A imamo takvih slučajeva koliko hoćeš i po Bolu. Nisu sve te nevjere o kojima se govori učinili jer su tako tili, pa nisu oni krivi, to su ti vanjski uticaji koji su ih na to natirali, a ne da su oni birali. A sigurno ima i tih sitnih krađa koje nemaju veze sa čovikom, nije on sam bira bit lupež. To mi se čini logičnim, jer kad vidiš te ljude, te recimo lupeže i te nevjerne žene, odnosno muške, koji varadu sa drugim ženama i muškima, pa oni paridu sveci. Ja sam siguran da nisu krivi, nego da je to učinilo njihovo tilo bez da su oni sami birali, a mi ih osuđujemo ka da su oni krivi za sve. Ma ima taj tvoj Spinoza prav! Nego šta ćemo sa zakonima? Onda bi tribali prominit sve zakone, tribalo bi uzet u obzir njihov problem sa organizmom, triba uzet u obzir da oni to nisu izabrali, da to nije bila njihova namjera, a ne ih odmah stavljat u zatvor.

- Nego palo mi je napamet, kako to da su svi takvi ljudi veliki vjernici?

- Pa jebiga, oni su bidni sumnjali da su napravili nešto loše, bez obzira šta nisu sami odabrali, nisu se ni ispovidali. Morali su tražit oprost svojih griha direktno od Boga, iako oni gore sve zna. Siguran sam da je Bog pametniji od Spinoze, da on na zadnjem sudu uzima u obzir sve te biokemijske procese. Zna on dobro ko je kriv, a ko nije, tako da i ništa nisu uplatili crkvi, ja virujem da bi im oprostia grihe, pa nisu ih učinili svojom slobodnom voljom.






017


NOĆNA MORA

piše: Vinko Brešković


Gledali smo Bepa kako prilazi umoran i potišten našem stolu.

- Bepo prijatelju, šta je s tobom? Mislio sam da nećeš ni doći kad ovoliko kasniš. Nešto mi ne izgledaš dobro, je li sve u redu?

- Ma pusti me. Slabo sam noćas spava. Nikako se dignit iz posteje, sav sam krepan. Diga sam se umoran ka pas.

- A da nisi nešto bolestan, da nije korona?

- Ma nisam bolestan, nemam fibru, ništa ne ćutim, samo sam umoran jer nisam spava kako triba.

- A jesi li se sinoć prejeo ili ne daj Bože, prepio?

- Ma ne. Ima sam užasne noćne more, jebate, uništilo me. Sanjam ti ja da sam otiša nešto u banku, ne znam ni ja zašto. Dolazim ja na šalter, a ona žena mi govori, gospodine Bepo, imate na računu pet stotina miljuna kuna. Ja je gledam i mislim kako me zajebava i pitan je, a je li mi došla penzija? A ona mi se smije i govori, šta će vam penzija pa imate petsto miljuni na računu. Umuknem ja i gledan u nju ka u duha, a ona mi opet govori: Šjor Bepo, petsto miljuni, ali morate ih potrošit u deset dana jer će vam ih inače oduzet. Gledan je ja i dalje ništa ne govorim, a ona me gleda i smije se. Šjor Bepo istinu vam govorim. Imate petsto miljuni i morate ih potrošit u deset dana. A odakle mi ti miljuni na računu pitan je ja. Ona govori da mi je to uplatia neki Dane, ali da je uvjet da ih moram potrošit u deset dana inače će mi ih uzet i nikome ništa. Da ona meni onu kartu na kojoj piše iznos mog računa. Pogledam ja i stvarno vidim veliku sumu, jebate, nisam ni zna koliko je to love. Gledam i računam koliko je ovo nula, a onda i sam shvatim da je to petsto miljuni i još nešto sitno, bit će penzija, šta ja znam. I šta sad, pitan je ja. Pa ništa govori ona. Lipo idite doma i krenite trošit, jer nemate puno vrimena. Uzmem ti ja onaj papir i šta ću, odem doma. Dođem ja i odmah zovem Maru. Mare dođi imamo jedan problem. A ona me bidna pita, šta je oli još nije došla penzija? Dam joj ja papir, a ona gleda u njega pa u mene, pa opet u njega i pita ona mene, šta je ovo Bepo? Znam koliko i ti, govorin ja. Rekli su mi u banci da moramo sve potrošit u deset dana jer će mi inače sve uzet. Muči ona, mučim i ja. Gleda ona u papir, gleda u mene i na kraju me pita, a kako ćemo potrošit ovoliku lovu. Ne znam ja kako, ali moramo potrošit inače ćemo ostat bez svega.Smiruje ona mene i govori, Bepo nemoj se žestit, može ti naškodit. Amo počet trošit. Evo imam ja prijedlog, govori ona. AjdeMare reci. Lipo, govori, kupit ćemo dva janca za zamrzivač, kupit ćemo ciloga prasca, deset kokoši, dva paketa mlika, dva paketa ulja, dvi vriće brašna, deset vrića cukra, tribat će nam i za učinit vina. Kupit ćemo i manistre, konšerve, vegete, kupit ćemo i škatulu lipe rakije, onega viskija šta dica vole. Napunit ćemo ostavu sa još stvari šta nam fale, napunit ćemo kuću. Znaš, mogli bi kupit i još jedan zamrzivač pa ga napunit mesom, neka stoji, izist će se. Moga bi kupit i novo auto, iako ni ovo ne voziš, ali neka stoji, možda će dici tribat kad dođu. A znaš mogli bi i dici šta god love uplatit neka imaju. Šta misliš? Jebate Mare, dobro govoriš, ali sve šta si rekla, nisi potrošila ni miljun kuna, a ženo Božja ima ih petsto. Pa dobro Bepo, govori ona, šta onda još možemo kupit. Ja bih sebi kupila koju novu veštu, tebi bi kupila i koje nove gaće, koju košulju, možda nove postole, malo bičvi. Znam fali ti i još jedna pidžama, ne daj Bože potribe ić u bolnicu nemaš lipu pidžamu. Eto, sitit ću se ja još toga. Gledan je ja onako u čudu i ka mislim, di bi još mogli potrošit lovu. A onda sam joj reka, a da kupimo koju kuću šta se prodaje po Bolu? Ima tamo po Borku kuća za dva tri miljuna eura za kupit. Znaš zvat ću i prijatelje da im kupimo auta, možda i njima koju kuću. Javi se dici neka pogledaju u Splitu koji se stanovi prodaju, možda i tamo koja kuća. Neka i oni napune zamrzivače, neka napune ostave. Kupi Mare i njima odijela, postole, bičve. Kupi dici knjige za školu, kupi svakom unuku po jednu kuću, po jedan stan. Kupi Mare svima novo auto, kupi Mare sve šta ti padne napamet, ali nema šanse da potrošiš više od sto miljuni i to sve da kupiš danas, a ne možeš kupit u cilu godinu sve šta sam reka. Vidiš moja Mare da je to nemoguće potrošit. Govori ona, ma može se potrošit, sad ćeš vidit. Ode ona i dođe sa tekom i olovkom i počne računat. Nabraja ona kuće, aute, spizu, stanove, sve šta smo rekli i stavlja duple cine od onega šta mi mislimo da košta. Kad je sve izračunala ispadne dvista pedeset miljuni. Govori ona, ajde lipo zovi prijatelje pa i njima uplati po sto miljuni, neka se i oni malo misle di će potrošit, a ne samo da se mi mučimo. Ali Mare, šta ću im reć odakle mi lova. Kako bi ti reagirala da te zove Ane i da ti reče, daj mi broj računa, uplatit ću ti sto miljuni kuna. Ona me gleda i misli, misli. Poslala bi je k vragu, eto šta bi. Znala bi da me zafrkava. A šta misliš šta bi meni rekli Duje i Marin? Mučali smo neko vrime skroz mokri od znoja. Gledamo mi onako nervozni čas u papir, čas u nebo. Onda sam se ja diga i uzea oni papir i pred njom ga iskida. Neka idu u kurac oni i njihova lova. Kome triba petsto miljuni kun. Šta će mi ta lova. Vidiš koliko nam je muka zadala u ovih uru vrimena. Mare mi smo se preznojili samo mislit di ćemo ih potrošit, a zamisli kako je kad kreneš trošit, pa jebate poludili bi. A da mi je samo znat ko je ovo uplatia, jeba bi mu mater. Neka drži lovu za sebe, neka se sam preznojava, neka sebe muči, mene neće. Idem u banku i odma ću reć onoj ženi, neka vrati onome koji mi je uplatia i neka mi reče je li mi došla penzija, jebem ja njega i njegovu lovu. U to ti se ja prijatelju probudim sav mokar. Tresen se od bisa, plačem od očaja. Znaš ono kad vidiš da imaš, pa nemaš. Diga sam se mokar i umoran ka pas. Kad me je Mare vidila, tila je ić po likara. Izmiri ona meni fibru, pita me je li me boli grlo, je li slinim i kašljem, a ja joj pokušavam objasnit da sam dobro, ali da sam grubo sanja. Ja joj ispričam cili san, a ona meni govori, e nećeš više gledat dnevnik, ja ti govorim, šta si gleda, gleda si!






016


ODA GALEBIMA

piše: Vinko Brešković


Ispijali smo našu standardnu jutarnju kavu u svom omiljenom kafiću. Cijelo je društvo bilo na okupu,a onda se potegao razgovor o Koločevoj knjizi.

- Da, pročitao sam je. Mene je oduševila, a pogotovu njezin prvi dio gdje je pisao o galebarenju. Pisao je o početku bolskog turizma, o onim ranim danima pedesetih godina. Pa za mene je to pravi baštinski dragulj. Može se vidjeti Bol u tim godinama, ljude koji su tada živjeli, društvo koje se tada bavilo galebarenjem. Opisao je dio svoje galebarske ekipe, opisao je način njihovog života. Mi smo dvadesetak godina mlađi od njega, ali neke situacije se i te kako mogu prepoznati. Ali ono što je napisao govoreći o galebarenju i njegovom doprinosu razvoju turizma, potpuno je istinito i uvjerljivo. Naš se turizam razvijao sporo, pogotovu u našem malom Bolu, ali doprinos Galeba je nemjerljiv. Kako je pisao, ti počeci su vezani za seksualnu revoluciju, a oni su jedva dočekali prve zapadne turiste koji su bili seksualno osvješteni. Prvi se put upotrebio naziv galebarenje negdje u Dubrovniku početkom šezdesetih, a kako je napisao, mnogi od njih su se do tada već najebali. Osim toga, kaže Koloč, naše europsko integriranje se moralo desiti mnogo ranije jer smo pripadali Europi oduvijek. Mnogi su mogli uočiti europske kvalitete na našim plažama i puno ranije, a ako nisu znali o kome se radi, mislim ti vrli političari, mogli su pitati svoje mame ili bake, one su se uvjerile u sve vrijednosti koje posjedujemo. Mnogi od tih turistkinja su se vraćale na Jadran samo zahvaljujući Galebima, naravno i predivnom moru i plažama, ali i divnim doživljajima koje su imale zahvaljujući njima. To je stvar koju nikad ne smijemo zaboraviti i koju je Koloč svojom knjigom ostavio pokoljenjima koje dolaze.

- Imaš prav. Sićan se priče nekih mojih prijatelja iz tih davnih godina, koji su spominjali i imena nekih žena koje su dolazile u Bol, divno se provodile s našim Galebima, a koje su kasnije bile u vrhu europske politike. Jebate, one su mogle reć tim političarima kakvi smo, mogle su im ispričat sve o našim kvalitetama. A mi smo se mučili godinama dok nismo ušli u Europsku uniju. Ako nismo ispunjavali neke od njihovih kriterija, tribali su nam malo progledat kroz prste radi svega ostalega. Duje sićaš li se ti tih dana? - upitao je Bepo.

- A šta mi je drugo ostalo nego se sićat. Bili su to lipi dani naše mladosti, ali ja mislim da i danas ima toga, nije sve fermalo s nama.

- Bome da ni. I današnja mladost tarče za ženskima, za strankinjima, ča vi mislite da ste vi bili jedini? - dodao je Marin.

- Da sigurno i današnja mladost galebari, ali to je potpuno drugačije. Kaže Koloč, nije se znatno povećao broj Galeba od onih dana jer je broj stanovnika ostao otprilike isti, a broj turista se mnogostruko povećao, tako da je to postalo beznačajno. Osim toga, današnji mladi rade u turizmu, a oni tada nisu radili ništa drugo nego galebarili. To je bio kao profesionalizam. Znalo se, kaže Koloč, galeb je radio od jutra do zore, nije se bavio ničim drugim. To mu je bila jedina preokupacija. Oni drugi su bili amateri, usputni rekreativci. I oni su dali veliki obol turizmu, ali s pravim Galebima se ne daju uspoređivati.


A ima tu i divnih priča koje je napisao o bolskim događanjima, ima predivnih anegdota, skečeva. Spominjao je imena nekih starih Boljana koje ja nisam nikad upoznao, a koji su sad već davno umrli. Kažem vam, prava spomenica.


- Pa jebate, više je naš čovik učinia za hrvatski turizam od svih ministarstava i turističkih zajednica. To možeš vidit i danas. Pogledaj ove naše restorane, one u mistu i one vanka centra. Nije važna lokacija, važan je čovik koji ga vodi, a tako je i sa hotelima, apartmanima, sa svime. Samo je važan čovik. Ako je pravi, učinit će čudo, ma di bia hotel, apartman, restoran. Bit dobar turistički radnik nije lako, ka ni bit dobar Galeb. Tribalo je puno volje, snage, puno truda za bit pravi, tribalo je puno noći ostat budan i napet.

- Po i mi smo bili dobri. Mi smo činili puno kad smo bili mlodi, je tako?

- Slušaj Marine. Mi smo za ove prve Galebe bili male bebe. Oni su probijali led, oni su bili u puno težoj situaciji nego mi posli. Jebate, mi smo imali puno bolje uvjete, mi smo imali tada i nešto love, a oni nisu imali ništa. Naši su stari tada već zarađivali na turistima, a oni su ih tada prvi put vidili. Bilo je u Bolu tih prvih godina stotinjak gostiju, a njih je bilo šest sedam. Oni su mogli zadovoljit sve potribe, ali sa puno truda i bez ikakvih novaca. A mi kad smo došli na red, sve je već bilo uhodano, sve se znalo, a turista je bilo puno više. Tada su strankinje birale nas, a ne mi njih. Zato njima triba dignut spomenik, njih tribamo slavit. U današnje vrime turizam je najvažnija gospodarska grana u zemlji, turizam nam donosi najviše love, od njega praktički svi živemo. Zato možemo reć da zahvaljujući našim prekaljenim Galebima mi danas imamo Hrvatsku!








015


URBI ET ORBI

piše: Vinko Brešković


- Habemus za direktora TZ! Jesi li vidio kako su nam svečano javili da su izabrali novog direktora. - upitao sam Bepa. - Sad smo mirni, sad opet imamo čovjeka koji upravlja našim turizmom. Spašeni smo, napokon!

- Jebate, lakše su izabrali Papu nego njega. Tribalo im je tri miseca da ga izaberu, a oni tamo u Vatikanu sve riše u pet šest dan. Sad bar imamo po kome pljuvat ako nam nešto ne valja. Ali slušam na vijestima da imamo opet rekordnu sezonu, da smo po prihodima nadmašili i onu najbolju prije pandemije. Govore ovi u Splitu da su bolji nego ikad prije. Je da im je grad izasran i ispišan, ali imaju love do krova. Objavljuju te brojeve dolazaka i noćenja, broje lovu, a za sve ostalo baš ih briga. Ajde bogati, kad svi odu, onda će lipo oprat ulice, očistit sva govna i eto, sve čisto, sve prazno, a puni žepi love.

- Ali kod nas u Bolu baš i nije tako, zar ne?

- A šta ja znam. Ovdi je sve drugačije nego bilo di u zemlji. Objavili su niki dan da imamo pet i pol tisuća gostiju, sto manje nego lani, a više od iljadu manje nego one prije pandemije. Govorilo se da imamo registriranih šta u hotelima, šta privatno, osam i pol iljada ležajeva, a to znači da smo popunjeni nešto više od šesdeset posto. Tako su rekli. Ako je tako onda nije dobro. Kad to usporediš sa ovime šta govore ovi gore u vladi, i ovi turistički meštri u zemlji, to je puno slabo u odnosu na ostala turistička mista. Doduše u ovih zadnjih desetak dan su došli Talijani i oni bi mogli spasit sezonu, bar mi tako govore, ali vidit ćemo na kraju.

- Vidiš, a meni se činilo da imamo baš puno ljudi u mjestu, da je prilična gužva. Kako se čovjek lako prevari, zar ne?

- Ma nisi se ti ništa privaria. Jebate, svaki put kad sam izaša vanka, jedva sam naša mista za sist. Da ti ne govorim kako je isprid podruma. Tamo moraš čekat i po uru da bi moga sist i popit čašu vina. Uvik je sve puno. A o cinama bolje ne govorit. Pili smo neko vino na početku lita za sedamdeset kun po boci, a onda je poskupilo na sto, da bi danas naplatili sto trideset kun. A oni meni govore da je inflacija dvanaest posto. Ma koga zajebavaju? Da, ima još jedna stvar. To kad su nam rekli koliko ima gostiju u Bol, nisi moga nać praznu postelju, nije bilo soba za iznajmit. Ne bi ja zna, nego mi je susid reka da su mu došli neki prijatelji i da im nije moga nać nigdi za iznajmit.

- Pa kako to? - upitao sam ga iznenađeno.

- A kako to? Ne znam ja. Razmisli malo pa će ti se samo ukazat. Moj sinko ovo je ludo vrime, ovo je luda država. Sve se može u nas.

- Eto Bepo pitanja za novog direktora. Imat će se s čime baviti. A govori mi Duje da šta će nam direktor, da ionako cijelo ljeto nemamo direktora, a turizam ipak ide dalje jer je sve lijepo uhodano. A vidiš koliko problema ima, koliko toga treba rješavati.

- Ima, ima problema, samo ja nisam siguran da ih oni vide. Ko zna je li ih vide,ili ih neće vidit. Znaš ovako svima odgovara, svima lipo, a sve štima, sve ide ka po loju, a šta će bit sutra, jebe im se. A i pitanje je imamo li direktora.

- Kako to misliš imamo li direktora? Pa izabrali su ga.

- Jesu ga izabrali, ali ga još nije ministarstvo potvrdilo, a govore mi da ima žalbi, da ima prigovora na postupak, da tu još ima puno govana. Tako da još ništa nije sigurno. Govorim ti ja, puno je lakše izabrat Papu. Mogli smo ih dosad izabrat barem deset.






014


SNJEGULJICA I SEDAM PATULJAKA

piše: Vinko Brešković


Prekinuo sam dvojicu prijatelja u žučnoj diskusiji pozdravljajući:

- Dobro vam jutro! Šta ste se ovako rano uzgovorili tako glasno?

- Ma pričamo o izletu. Reka sam ti da Duje i ja idemo posjetit Jozu. On ti ima kuću u Imotskoj krajini, tamo negdi u nekom selu, ne znam ni kako se zove. Jebate da vidiš kako to izgleda, koji je to luksuz, a sve u nekoj vukojebini, nigdi mora, nigdi ničega, samo vinogradi okolo. Kakvih sve kuća ima tamo i to sve sa bazenima, sa igralištima za tenis. Nevjerojatno! - rekao je Bepo sav ushićen.

- Da li Jozo to iznajmljuje, ima li turista? - pitao sam Duju.

- Ma svi iznajmljuju, sve je govore uvik puno. Njemu je ovi vikend bila prazna kuća pa nas je zva da dođemo vidit. Zva je da dođemo sa famejama, mislim da dođemo sa ženama, ali smo Bepo i ja odlučili ić sami.

- A kako je Jozo?

- Super je. Lipo on zaradi na tu kuću, a ovdi u Bolu ima malu kućicu i tu boravi cilo lito dok onu tamo iznajmljuje. A onda zimi bude tamo više nego u Bolu. Lipo je on to posložia.

- I kako vas je dočekao?

- Slušaj, spremili su on i žena lipi obid. Napravia je janjetinu s bižima, a bilo je pršuta i sira. Šta da ti rečen, najili smo se ka prasci.

- I govoriš da mu je lijepa kuća. Ima i bazen?

- Ima tri dvokrevetne sobe, ogroman dnevni boravak, dva kupatila, veliku kuhinju, a vanka lipi pokošeni i zeleni travnjak, veliki bazen, a okolo puno onih malih kipića, onih patuljaka i najveća Snjeguljica. Ma lipo uređeno, nema šta.

- Snjeguljica i sedam patuljaka? - upitao sam iznenađeno.

- E, baš oni. Lipo stojidu na travu, lipo ih je vidit, baš su se uklopili. - rekao je Duje zadovoljno.

- Okupali smo se prije obida u bazenu, jebate, znaš kako je lipa topla voda. Govori mi Jozo da ima regulaciju, da se bazen ugrije automatski ako padne temperatura. Ali sad je ionako vruće pa nima potribe grijat, ali mogu mislit kako je lipo ono kad je vanka malo zima, a ti uđeš u topli bazen. Stvarno je za guštat. Bogami su se i oni kupali zajedno sa nama, ma jebate znaju uživat.

- E, a da vam sad ispričam priču koju sam čuo prije neki dan na jednoj večeri. Kažu ljudi da ti kipići, kako ste ih vi nazvali, ta Snjeguljica i sedam patuljaka imaju vrlo jaku simboliku. Naime, svi svingeri koji hoće da se zna kome pripadaju, stave te patuljke i obavezno Snjeguljicu u vrtu. Tako se oni međusobno prepoznaju, tako pozivaju ostale svingere, tako se privlače. Tako da znate, da ste bili u svingerskom društvu, to vam je njihov simbol. Pored toga ima još jedna stvar karakteristična za tu ekipu, vole nositi majice sa slikom ananasa. Ne samo majice, može biti i kupaće gaće, ili bilo šta. Znači patuljci i ananas, to ti je njihov amblem.

Bepo i Duje su se pogledali zagonetno, a onda prasnuli u smijeh.

Pa jebate, zato nas je njegova žena onako gledala. Zato su rekli da dovedemo žene. A sićaš se Duje kakve šugamane imaju. Svi su sa slikama ananasa! Jebate, sad mi je sve jasno. Ma ko bi reka za Jozu?

Duje je šutke promatrao okolo, nekako snužden.

- Šta je Duje, šta si se zamislia? - upitao ga je Bepo nasmijan. Jebate, prošli smo ka bog, moglo je tamo bit svašta.

- Ma jebe mi se. Nego mislim sad di sam ono vidia patuljke u Bolu. Uh, sitia sam se!

- Gdje si ih vidio? - upitao sam ga.

- Ljudi moji, ne smim vam reć, sram me je.

- Ali Duje, nema te šta biti sram, sve je to normalno. Nitko te ne može natjerati na grupni seks ako ti to ne želiš. Nitko te ne može natjerati na razmjenu partnerica ako ti nećeš.

- Znam da ne može, ali vam ipak neću reć. Vidit ćete i sami. - rekao je smijući se.

- Sitia sam se mog prijatelja Fjake, koji mi je priča kako ga je njegov prijatelj jedanput zva i pita, da li je raspoložen za grupni seks. Govori mi Fjaka, pitan ja njega, a ko će sve bit, a onda mu je ovaj reka, ti tvoja žena i ja. Duje, jebate, dobro je da nismo vodili žene. Tko zna šta bi sve bilo tamo, a i ne znam kako ću pogledat sad Jozu u oči kad dođe, a da ne govorim za njegovu ženu. Bogami više neće ananas u moju kuću, neka ga vole jest. A moram pitat Maru ima li koju majicu ili nešto drugo sa ananasom, sve ću bacit.







013


DVA U JEDAN

piše: Vinko Brešković


Iako je bilo tek devet ujutro, Bepo i ja smo se hodajući prema kafiću znojili od paklene vrućine. Temperatura je dostizala trideset stupnjeva, a kafić je već, iako tako rano, bio prepun posjetioca. Pronašavši jedva mjesto, sjeli smo brišući znoj s lica.

- Bepo dragi, šta je ovo? Kad će već popustiti ova vrućina?

- Ne računaj ništa prije Vele Gospe. Posli tega, ako padne šta kiše, onda možemo govorit da će bit malo lakše, ali do tada ništa. I noćas je temperatura bila dvadeset osam. Jebate, ne možeš normalno spavat. Možeš popit vina koliko hoćeš, neće te smantat jer sve izađe kroz znoj, za popizdit, je tako?

- Ja ti dragi prijatelju nikad ne pijem navečer baš radi toga. Znojim se onda još više, a i moram na toalet češće. A reci mi kako ti je bilo kod liječnika? Rekao si mi da će te kći odvesti kod kardiologa. Žalio si mi se da ti se manta, da imaš problema s tlakom. Je li pregled prošao u redu?

- Ma slušaj. To ti je posebna priča. Prvo, u Splitu je bila gužva za popizdit, a da ne govorim o vrućini po asfaltu koji se topia pod nogama. Išli smo katamaranom ujutro, a kad smo došli, nigdi taksija za nać. Jedva mi našli taksi i stigli kod likara pol ure prije. Sva srića da ima klimu pa smo čekali u lipoj klimatiziranoj čekaonici. Dobro, na kraju pozove on nas da uđemo unutra,a kćer krene sa menom. Stavi on mene leć na postelju i govori skinite majicu. Učinin ja tako, a on ništa ne govori, nego bez riči krene on meni stavljat sve one pizdarije po tilu za učinit EKG. Mučim ja, muči i on. Kad je prošlo desetak minuti, skine sve te pizdarije sa mene i govori, okrenite se na bok. Okrenem se ja, a on počne po meni klizit ka sa jednim malim balunom. Kćer mi je posli rekla da je to bia ultrazvuk srca i da je gleda prohodnost arterija. Ne vidin ja ništa na tom ekranu, jer san bia okrenut na bok prema zidu, ali čujen ja moje srce kako kuca, posli čujen ka da špina curi, ali strašno glasno. Završi on to, ali i dalje ništa ne govori, onda mi je reka da sidnen pa me stetoskopom počea pregledavat po škini, po prsima i dalje bez riči. Uzme mi i izmiri i tlak. Jebate, mislim ja ovaj je mutav. Samo mi je govoria, dišite duboko, dišite normalno, ništa više. E, kad je sve to završia, govori, obucite se i dođite ovdje sjesti pa ćemo malo popričat. Sidnen ja ispred njegovog stola, a on počne tipkat po kompjuteru i dalje bez riči. Dobro, pita ga moja kćer, kakav je nalaz? On onda prvi put pogleda u nas i govori, dosta dobar. Ma šta dosta dobar, pitan ja. Je to znači da nešto ne valja, kad je dosta dobar. Pa tlak je sto pedeset sa osamdeset pet, a srce vam kuca devedeset u minuti. To je malo povišeno, zato nije odličan rezultat, ali mogli bi reći da je vrlo dobar. Ajde smirim se ja malo, a onda on krene pitat ona neugodna pitanja. Je li pušite, je li pijete?

- Valjda si malo ublažio, nisi valjda rekao svu istinu? Kažu da se nikad ne smije sve priznati.

- Ma jebate, ja ne znan lagat. Reka sam mu da popušim petnaest do dvadeset cigareti dnevno. On sve piše na oni kompjuter ništa ne govori, samo sluša i tuče po tastaturi sa dva prsta. A koliko popijete? Ja mu govorin, moj doktore ja volin popit. Popijen dvi tri travarice na dan i jedno sedam deci vina, šta ću volin. On i dalje muči i tuče, a meni kćer popizdi iza mene i govori, nemoj tata tako, pa ne piješ ti puno. Znate doktore njemu je dan dugačak. On se diže svaki dan u pet i ide leć u jedanaest dvanaest uri navečer. On tada podigne glavu i govori u pet? A zašto tako rano? Vidin ja da je mojoj kćeri neugodno, ali jebiga, tako je dušo moja, šta ću. Objašnjavam ja njemu da je moj bioritam takav, da se budim u pet, ali da iden svako popodne leć dvi ure posli obida, a da navečer ne pijen. Onda govori on, znači da vi popijete sve to kroz jutro. Da, govorin ja, ali nikad ne krenen pit prije deset i pol ujutro. Moja bidna kćer više ništa nije govorila, bilo joj je baš neugodno kako mi je posli rekla, a ja san nastavia. Doktore, ja živen dva dana u jedan. Moj prvi dan počinje u pet ujutro i traje do jedan, jedan ipol popodne, a drugi počinje u tri, tri i pol popodne i traje do jedanaest, jedanaest i pol navečer. Tako da bi mogli reć da ja pijen svaki drugi dan, ne svaki. A i cigarete pušim deset prvog dana, pet šest drugog dana. Lipo je to kod mene sve posloženo. On me gleda u čudu, ka da ne može virovat šta govorin, pa onda mi je reka, pa vi sve to popijete u dvi tri ure. Tako je, govorin ja, ali uz obid i marendu, nikad na prazan štumik. Rakijicu da, ali vino ne, nikad! A je li imate problema sa mokrenjem, pita on mene. Ma slušajte doktore, kad popijen iden na svake dvi tri ure u zahod, a govorin vam da drugi dan ne pijen pa iden manje. A je li mokrite oskudno? Da, to ste pogodili. Imate prav, kako ste rekli, često i oskudno. Opet on tuče po kompjuteru bez riči, a ja gledan u njega i mislim, sad sam najeba, sad će mi zabranit pit, zabranit će mi pušit. Nisam triba reć svu istinu, imala je moja kćer prav, ali jebiga, sad je gotovo.

- I da li ti je zabranio pušenje i piće, što je rekao?

- Ništa! Ništa, ni riči o zabrani. Samo mi je reka evo vam tablete za tlak i dat ću vam tablete za prostatu. Po jednu dnevno, odnosno kako vi živete dva u jedan, onda svaki drugi dan po jednu tabletu. Jebate, diga sam se zadovoljan i pozdravia se sa njim, ma šta, skoro sam se s njim izljubia. Puno mi se svidia ti likar, super je. I od tada ja pijen svaki drugi moj dan, po jednu tabletu i nemam problema sa tlakom, a i puno manje pišan. Mogu ti preporučit tog likara, odličan je!









012


SVI NAŠI MOSTOVI

piše: Vinko Brešković


- Bepo, imam za tebe jednu zagonetku, rekao je Duje ispijajući svoju treću travaricu. - Znaš li šta je to: Hrvatska zemlja, slovenska vizija, kinesko znanje, a evropski novac?

- Pelješki most. - odgovorio je Bepo kao iz topa. - I nije ti neka zagonetka. A sad ću ja tebi postavit jedno pitanje, ili neka bude ka zagonetka. Koji je najduži most u Hrvatskoj i jedan od lipših?

- Pa Pelješki most - odgovorio je Duje također kao iz topa.

- E, pa zajeba si se. Pelješki most je stvarno dugačak i jedan od lipših u Europi, ali nije najduži u zemlji. On je možda važniji od svih jer je spojia hrvatski teritorij posli trista godin, ali nije najduži. Vidia si kako su ga svečano otvorili, koja je to fešta bila, fešta za pamćenje. I nije spojia samo teritorij, spojia je i dva čovika, dvi najvažnije face u zemlji. Svađaju se stalno, svašta govore jedan drugome, ne volidu se nikako, ali radi važnosti mosta obojica su došli na otvaranje i dali jedan drugom ruku. Pa jebate, ljudi su više pljeskali tom rukovanju, nego mostu iako je ovo treće otvaranje. A oni vatromet, to su ga sigurno Kinezi učinili, jer to nitko u Hrvatskoj ne bi tako zna, a oni su majstori za te stvari. Ali Duje moj dragi, najduži most u našoj zemlji je most preko Drave.

- Kako najduži? Pa koliko je ta Drava onda široka, nema valjda dvi hiljade metara?

- E, to ti je posebna priča. Drava je na tom mistu široka četristo metara, ali je most dugačak dvi i po hiljade metara, zamisli duži je sto metar od Pelješkog. A zaljev priko kojega prolazi Pelješki most je širok skoro dvi hiljade metara.

- Ma ti mene zajebavaš Bepo. Kako to da je most preko rike od četiri sto metar duži od ovega koji ide priko zaliva od dvi hiljade metara?

- E to je ono šta ti hoću reć. Po prostornom planu je tu tribalo bit akumulacijsko jezero za neku hidroelektranu. Planiralo se to cilo područje potopit kako bi se ugradila malo niže brana za činit struju. Projektanti su sve to lipo predvidili i most napravili tako da posli ne bude da su zajebali stvar i da nisu mislili na akumulaciju. Ali šta se dogodilo, Evropa nam ne dozvoljava uništavat okoliš pravljenjem akumulacijskog jezera i potapanjem dragocjenog zemljišta, uništavanje flore i faune, tako da smo učinili ti most bez potribe tako velikim. I pazi još, gradili smo ga našom lovom i to prije pet šest godin, a još ga nismo otvorili jer nema cesta do njega. Cilo ovo vrime most stoji neiskorišten, nitko ga nije ni otvoria, nikakve fešte nije bilo. Tuda će prolazit veliki koridor 5C, put za Mađarsku pa priko Bosne do mora. Ali ko zna kad će se to završit, ali jebe nas se mi imamo najduži most. Eto i taj most takoreći spaja teritorij, ali teritorij tri države, znači da je i on važan ka i Pelješki. Dobro ovi je spojia našu zemlju, jer jebate, da bi iša u Dubrovnik mora si proć kroz Bosnu, a tu se usrid lita znala napravit tolika gužva da bi čeka za proć granicu i po dvi tri ure, ka da ideš trajektom liti u Supetar iz Splita. A kad sve ovo vidiš, kad vidiš koliko auti ide svake godine iz Splita na Brač, a ja mislin da ti je to više od svega šta ide prema Dubrovniku, isplatilo bi se napravit most do Brača. Tako bi se rišia i problem trajektne luke u Splitu, jer najmanje prave gužve oni auti šta idu na druge otoke, uvik ih je najviše prema Braču. Lipo bi Split rišia svoj problem gužvi u gradu, a mi bi se spojili sa kopnom. A šta je nama napravit još jedan most, jebate mi smo stručnjaci za te stvari. A evo sad poznajemo i ovega Slovenca arhitektu. Platimo lipo čoviku da nam projektira most, zovemo Kineze da ga naprave i žicamo lovu iz Evrope. Rišimo dva tri problema ujedanput, je li tako?

- To ti je odlična ideja Bepo. - rekao je Duje zadovoljno. - I ovo bi bilo spajanje hrvatskega teritorija. I ovo čekamo više od trista godin, ma šta trista, čekamo od kad postoji Hrvatska. Nismo mi ka Dubrovčani, nismo mi ustupili Turcima zemlju da ne graničimo sa Venecijom. Je li tako bilo?

- Je, Dubrovčani su dali Turcima izlaz na Neum da bi prisikli koridorom zemlju, da ne bi graničili sa Mlečanima jer su ih mrzili, jer su ih se bojali. Jebate, ti luđaci su bili osvojili cilu Dalmaciju, a ovi furbasti Dubrovčani su se lipo sitili i pustili Turke da se sa njima karaju. Ali sad je palo na našu generaciju da spajamo  zemlju. Sad je prilika spojit i ovi naš teritorij Brača. Zamisli kako bi to bilo lipo da možeš bez čekanja trajekta zaletit se do Splita na kavu. Pili bismo kavu svaki dan na rivu, a onda za pol ure eto te doma. Jebate i sad mi triba više od pol ure doć do doma na obid, a pogotovu u ovu uru, po ovoj vrućini i posli treće travarice.



011


SVEMIRSKE FANTAZMAGORIJE

piše: Vinko Brešković


Sjedili smo u kompletnom sastavu pred vinskim podrumom ispijajući vino. Iako je bilo deset navečer, još uvijek je bilo jako vruće. Šetači su neumorno paradirali pred nama dok smo se mi čudili njihovoj energiji.

- Jebate šta je vruće, rekao je Bepo.

Odakle ovom svitu ova snaga za šetanje. Ni daška vitra, niti malo bave, ništa. Sve je vedro, nigdi oblaka. Možeš gledat u nebo i brojit zvizde, nema čak ni miseca, totalni je mrak. Sve je utihlo, sve se povuklo, sve osim ove vrućine. Sjebat će nas ovo globalno zatopljenje, jebate svi ćemo pomrit od vrućine. Nikad nije bilo ovako, bar ja ne pamtim. Požari svuda oko nas, sve gori. Bidni ljudi gube kuće, vinograde, maslinike, izgaraju im beštje, a i oni su jedva živu glavu izvukli. Jesi li vidia ono u Portugalu, Španjolskoj, Francuskoj, izgorilo im na stotine hektara šuma, izgorilo im desetine sela, umrlo više od hiljadu ljudi od vrućine. Šta će ovo bit, je li ovo smak svita? A oni na televiziji uzeli govorit o nekom novom teleskopu, nekom Jamesu Webbu kojega su lansirali u svemir, šta ja znam, negdi na miljun kilometri od nas pa sada mogu gledat neke galaksije daleko od zemlje. Govore da se taj teleskop odnia tamo raketom, a onda se sam otvara, sam se montira, sam namišta dalekozore, sam baždari kompjutere, sam namišta slike koje onda sam šalje na zemlju. Pa ja mislim da nas oni zajebavaju. Jebate, mi ovdi krepajemo od vrućine, a oni ka poslali neki teleskop sa silnim kompjuterima miljun kilometri bliže Suncu i on radi, njemu tamo ništa ne škodi vrućina, iako je toliko blizuSuncu. Ma možeš mislit šta radi! Sve su to pizdarije. Ako se oće bavit svemirom, neka nas zaštite malo od ovega sunca da svi ne izgorimo, jebe mi se za daleke galaksije. Ima sto boljih načina za potrošit tu lovu, a ne za jebeni teleskop. Govore da su ga gradili trideset godin. Pa znaš li ti šta se sve moglo ugradit za tu lovu u zadnjih trideset godin? Jeba ih teleskop!

- Znaš šta Bepo? Rekao je Duje. Najbolje bi bilo sad ić na Zlatni rat okupat se i osvježit, a onda lipo leć i gledat u zvizde. Možda bi mogli vidit i ti tvoj teleskop, možda i on svitli?

- Jesi li ti popizdia. Sad ić do Rata, pa nemamo više dvadeset godin. A i onda sam iša sa ženskima gledat zvizde, a ko ih je gleda, druge su mi stvari bile na pameti. Tek sam kasnije naučia neke zvizde koje mogu pripoznat, ka onu zvizdu Sjevernjaču i to samo zato jer je najsvitlija. A bilo je i nekih drugih, ka neka kola, neki medvidi, šta ja znam, zaboravia sam. Jedino bi bilo lipo se osvježit u more, a za zvizde me nije briga.

- Ali Bepo, dodao sam, to je jako interesantna nauka. Lijepo je gledat zvijezde i razmišljati o veličini svemira, a da ne govorim koliko nam ovaj novi teleskop donosi otkrića. Eto prve slike koje je poslao na zemlju su zadivljujuće. Vidjeli smo najudaljenije galaksije, one koje su nastale među prvima, a koje su stare trinaest miljardi godina. Pa to je fantastično, to je zadivljujuće. Možda ćemo uočiti i druge planete koji imaju život poput našeg na zemlji. Svašta ćemo doznati o nastanku svemira pa tako i našeg planeta. A na toj slici kažu da se vidi iza te galaksije još neko svjetlo u infracrvenom spektru, ali je jako iskrivljeno zbog sila gravitacije, da ne možemo prepoznati oblik. Ali time smo dokazali i teorije relativnosti koje je Ajnštajn postavio prije sto godina. Mene sve to skupa jako fascinira. Sve je tako uzbudljivo, sva ta otkrića.Bepo me je gledao u čudu, a onda dodao:

- Meni nije jasno šta te to uzbuđuje. Koji će mi vrag sve te galaksije. A kako su uopće saznali da su te stvari stare trinaest miljardi godina?

- Danas je to jednostavno kad možemo mjeriti pomak na infracrvenom spektru. Ali to znači u principu, da svo to svjetlo koje vidimo, jer mi vidimo samo svjetlo, putovalo je do našeg teleskopa trinaest miljardi godina. Znači ona je galaksija isijala to svjetlo prema nama prije tih pustih godina. Ali to je logično, jer i sve ove zvijezde koje vidiš, tko zna da li i sad postoje.

- Kako to misliš, je li postoje? - upitao je začuđen Duje. Pa vidiš ih sada, je li tako?

- Ne, ne vidiš ti te zvijezde, nego vidiš svjetlost koje su one isijavale prije puno godina, zavisi koliko je to svjetlo putovalo do nas. Naprimjer, zvijezda Sjevernjača je udaljena 420 svjetlosnih godina, a to znači da ovo šta ti sad vidiš dogodilo se prije te godine. A najbliža zvijezda, mislim da se zove Alfa Centauri, daleko je od nas pet svjetlosnih godina. Možda je više i nema, ali to ćemo doznat tek za pet godina.

- Ma i ti me zajebavaš ka i ovi šta govore o Jamesu Webbu. Šta ti to znači da mi vidimo svitlo koje se dogodilo prije pet, ili kako si ono reka, prije četiri sto godina? Ma to su pizdarije. Ti u svašta viruješ, u svaku glupost možeš povirovat.

- Zaboga Bepo. Nije u pitanju vjerovanje nego znanost. To su dokazane činjenice. Prije dvadesetak godina, a možda i više, otkrili smo slučajno Super Novu. A to je bio odbljesak eksplozije neke zvijezde koja se dogodila prije sto šesdeset tisuća godina, to je dokazana činjenica. Zašto ti je teško prihvatiti da su zvijezde koje gledamo, toliko daleko da svjetlost do nas putuje godinama, tisućama godina.  Vidiš i naše Sunce je jedna zvijezda, ali toliko blizu Zemlje da svjetlost putuje za manje od minute do Zemlje. A nama se čini da je jako daleko, a u stvari je jako blizu. Onda možeš zamisliti koliko su udaljene ostale zvijezde, jer su sve one u stvari različita sunca.

- Reka sam ti na početku da vidim da je Sunce blizu, puno blizu, ja mislim svake godine sve bliže jer nam je sve više vruće.

- Ali Bepo, pričali smo o tome. Nije nama Sunce krivo za globalno zatopljenje, sami smo mi krivi. Mi ljudi sami sebe uništavamo. Svjesni smo toga, ali ništa ne poduzimamo. Sve je uvijek, kad su takve stvari u pitanju, pitanje novaca. Ali pustimo globalno zatopljenje, sad govorimo o svemiru, a to jedno s drugim nema veze.

- Imaš prav. Nema Bepo veze ova vrućina sa Suncem. - rekao je Duje. - I prije je grijalo, a nije bilo ovako vruće. Ali da te pitam nešto drugo. Po tome šta ti govoriš, te tvoje pizdarije o toj svitlosti i tim udaljenostima, onda kad se po tebi dogodila zvizda Danica?

- E to je nešto drugo. Zvijezda Danica u stvari nije zvijezda, to je planet u našem sunčevom sustavu. Ona se može vidjeti samo kratko vrijeme u sumrak ili u ranu zoru kad je obasja sunčeva svjetlost. Inače se taj planet zove Venera, ali eto u narodu je ostala zapamćena kao zvijezda Danica.

- Jebale vas zvizde. Homo popit još jednu bocu vina, ubacio se Marin.

- Imaš prav, Marine, ajmo popit još vina, jebale ga zvizde I svitlost, baš me iznervožita!





010


DJEČJE IGRARIJE

piše: Vinko Brešković


Bilo je to još jedno vruće srpanjsko prijepodne, a ja sam u svom omiljenom kafiću sjedio s prijateljima ispijajući kavu. Svi su se žalili na vrućinu, na gužvu, na neumorne turiste koji su prolazili kroz kafić, na popunjenost svih stolova, na nesnošljivu noćnu buku, dok sam im ja pokušavao dočarati sve ostale ljetne draži, ali bezuspješno.

- Znate prijatelji moji zašto volim ljeto između ostalog? Zato što ljeti možeš sresti ljude koji ne žive sad u Bolu, a za koje nas vežu lijepe uspomene. Bože moj, kad dođeš u neke godine ostanu samo sjećanja, ali ja mislim da je to pravo bogatstvo. Kad se imaš čega sjećati, u stvari si bogat čovjek, zar ne? - upitao sam svoje prijatelje koji su gledali u pravcu čovjeka koji nam je prilazio.

A Duje je veselo sjedajući rekao:

- Ma slušajte, srea sam jednu prijateljicu iz dječjih dana, Idu, koju nisam vidia četrdeset godin, tko zna, možda i više. Jedva san je pripozna. Pita ona mene jesi li ti Duje, a ja onako iznenađen viknem, Ida to si ti. Ali još uvik je lipa žena, a ka mlada je bila lipotica. Kad sam ima šesnaest sedamnaest godina, bia sam u nju zaljubljen do ušiju, ali ne samo ja, sva moja ekipa iz tih godina. Ona ti je živila, ja mislim u Osijek, a posli kad se udala u Zagreb. Govori ima dvi ćere, unuke i još uvik muža. I tako se mi ispričali, sitili se kako smo se igrali ka dica. Govori ona, ova naša dica nemaju pojma šta to znači igrat se vanka po cesti, po dvorima, ništa ne znaju, nemaju nikakvu maštu. Oni gledaju u tablete, telefone, televizije, a mi smo bili cilo vrime po putima. Ona je dolazila samo liti tu u jednu kuću u mome susidstvu i onda bi se cilo vrime igrali zajedno. Znaš, sićan se tih igara. Pa to je bilo lipo, ma šta lipo, ima prav žena šta govori, bilo je maštovito. Najviše smo se volili igrat mame i tate. Bili bi tamo u jednoj ruševini uredili ka našu kuću, imali smo škatulu koja nam je bila ka špaher, imali smo male potiće koji su nam bile teće. A pjati su nam bile stare pločice. Ona bi ka kuhala u te potiće mišajući zemlju i vodu, a onda kad bi bilo kuhano, stavi na pločicu i govori, sad idemo jist. Mi bi ka izili, a onda bi išli leć. Imali smo postelju od kartuna kojega smo prostrli tu po zemlji,a onda bi na njega legli. Ona bi onda uzjahala na mene i počela skakat po meni, a ja sam prvi put popizdia i vika, šta to činiš, boli me štumak. Ali ona mi je onda rekla da se tako ponašaju mama i tata, da tako mora, da se tako ide leć, a onda sam ja muča, šta ću, valjda ona zna, ja nisam ima pojma. A kako je bila malo veća od mene, ja nisam moga podnit tu težinu, onda je rekla, ajde dobro, lezi ti na mene. Ja bi lega na nju, a ona mi govori, sad radi ovako i počela mrdat guzicom. Ja bi tako činia, a ona je cilo vrime govorila, tako, tako, još, još.

Dok smo se smijali Dujinoj priči, Bepo je rekao:

- A ja sam se volia igrat likara sa Žužom. Ona bi ka došla kod likara, pričala kako je boli ovdi i ondi, a ja bi joj reka, molim vas skinite se. Onda bi ona skinila vešticu, a ja bi joj reka da mora skinit i mudante. Ona se prvi put bunila i rekla, da to likar nikad ne traži, ali sam joj ja objasnia da sam specijalist. Šta će bidna Žuža skinila ona i mudante, a ja bi uzea malu pločicu ka stetoskop i cilu je pregleda. Jebate, pipa sam svuda, po škini, po prsima, po guzi, po pipici, po ramenima, svuda. Guospe moja kako sam gušta, ali ni njoj nije bilo mrsko. Sićan se jedanput dok sam je tako pregledava, upala njena mater u ruševinu i vikne, a tu ste vi. Šta to činite, a mi onako naivno ka dica govorimo pa igramo se likara. Šta smo imali šest sedam godin, ne znam zaboravia sam. Žena se nije naidila nego je rekla Žuži, ajde brzo se obuci i odma doma. Posli tega se više nismo igrali likara, rekla mi je da joj je mater zabranila, a ja sam patia za popizdit.

Smijao sam se i upitao:

- A čega si se ti Marine volio igrati?

- Nikad se nison voli igrat sa ženskima, somo sa muškima. Jo son se igro na franje, kukalo i na areus, areus.

(objavljeno 22. 07. 2022.)






009


VRIJEME DEPRESIJE

piše: Vinko Brešković


- Ne znam Bepo koliko ti pratiš ove vijesti, ali užasne nam se stvari događaju. Slušajući svakodnevna zbivanja u ovoj našoj napaćenoj zemlji, sve više upadam u depresiju. Svaki dan imamo neku korupcijsku aferu, svaki dan nekog uhapse, svaki dan nekog osude za pljačku, za nepotizam. I ministre nam hapse, a da ne govorimo o bivšim ministrima, o zastupnicima u Saboru, o djelatnicima raznih ministarstava, načelnicima, pročelnicima. Kad bi objavljivali još i imena ljudi koji nisu u javnoj službi, morali bi imat posebne novine za uhapšene, za osuđene, za proganjane. Ova korupcija je veliko zlo. Uvukla se u sve pore društva, na sve razine sistema, od onog općinskog pa do nacionalnog. Više se ne možeš ni zaposliti ako ne poznaješ nekog na pravom mjestu, ne možeš otići do liječnika ako nikoga ne poznaješ. Zapošljavaju se ljudi na nepostojeća radna mjesta, zapošljavaju se nestručne osobe samo ako imaš pravog čovjeka na pravom mjestu. Još malo pa nećemo moći ni disati ako te neko ne preporuči, ako ne dobiješ dozvolu, a nju nećeš dobiti bez veze. Moraš biti podoban ili stranački, ili obiteljski, ili moraš imati kuma, rođaka, tetu, barbu. Nema više veze koju školu si završio, koji si fakultet studirao, sve to pada u vodu, bitno je poznanstvo. Evo predsjednikova žena se požalila ravnateljici škole na loš rad jedne profesorice, a ona je odmah bez da je ova tražila, njenom sinu povećala ocjene na pet.Toliko se žena prepala da je to uradila za svaki slučaj. Na fakultetu gdje se inače polaže prijemni ispit, momak je bio ispod crte za upis, a onda je tata nazvao i opa, preko noći se popeo za trideset mjesta. Kod nas u Hrvatskoj možeš dobiti razne poticaje u poljoprivredi čak ako se i ne baviš poljoprivredom, možeš dobiti poticaje za turizam i ako se ne baviš turizmom, sve se može, a pogotovu ako si bivši ministar. A vidi sad ovo friško. Najomiljeniji ministar daje ostavku, jer kako kaže, dosadilo mu je, ne može više raditi pod pritiskom. Tko zna što je pravi razlog njegovog odlaska. Ne daj ti Bog da se razboliš kao običan građanin ove zemlje. Probaj otići na ultrazvuk, ili na neki još kompliciraniji pregled pa će te naručiti za godinu, a za neke pretrage i više od toga. E, ali ako nekog poznaješ, možeš se pregledati odmah sutra, nema problema. Ne možeš više otići kod nekog specijaliste s uputnicom, nego ti to mora liječnik zakazati online, a to su ti rokovi od šest mjeseci do godinu dana. Čak vaditi krv u Bolu ne možeš kad poželiš, nego ti liječnik kaže koji to četvrtak u mjesecu možeš doći, a to je uglavnom sljedeći. Eto moj prijatelj ima sina koji je doktorirao ekonomiju i javio se na natječaj za koji ispunjava sve uvjete. Prvo su mu rekli da je previše kvalificiran, a onda su mu uzeli dokumente i rekli da će mu se javiti. To je naravno bilo neko direktorsko mjesto na koje su na kraju zaposlili čovjeka bez kvalifikacija, ali kažu on ima iskustvo jer je radio u nekoj firmi kao komercijalist pet godina pa ima više prakse , iako to nije bio uvjet. Evo i kod nas već četvrti put biramo direktora turističke zajednice. Zataborili se vijećnici i ne žele izabrati kandidata koji stalno dobija četiri glasa, a treba biti pet. Kao da biraju u šatoru nad kojim stoji natpis cirkus. I šta sad, kako će ga izabrati, do kad će to trajati? Pogledaj malo šire pa ćeš vidjeti i još gore stvari. Predsjednik nam pljuje po premijeru, pljuje po ministru vanjskih poslova, po ministru obrane, a ni oni ne ostaju dužni. Kad ih slušaš ježiš se da tako nešto uopće mogu izgovoriti. Sramote nas po svijetu ograđujući se jedan od drugog, kao da se radi o dvije države. Ovaj ucjenjuje NATO savez sa promjenom izbornog zakona u Bosni, a ovaj mu odvraća da je glup i da se to ne radi na takav način. On pak pljuje po Bundestagu koji je usvojio Deklaraciju o Bosni koja njemu ne ide u prilog, kaže to su usvojili jer im je to predočio neki poslanik bošnjačkog porijekla. Šta on misli da su svi poslanici Bundestaga idioti i da ne znaju tko je tko i šta su to izglasali. Na arbitraži u Americi smo izgubili od MOL-a i moramo platit dvije miljarde kuna, a premijer slavi jer smo dobro prošli, jer da smo se išli nagoditi s njima, platili bi i više. Za to vrijeme Mađari slave jer su nas dobili na arbitraži. Tko je ovdje lud? A onda Ukrajina. Uveli smo sankcije Rusima i uvjereni da će se pokajati šta su tako brutalno napali jadnu zemlju, a njima ništa, ali zato mi padamo sve više i više. Cijene energenata podivljale, dižu se cijene hrane radi toga, polako sve ide k vragu. Evropa će se ove zime smrzavati, miljuni ljudi će umrijeti od gladi jer se ne izvozi žito iz Ukrajine, a rat neće prestati. Doći će u pitanje i jedinstvo Europe, jer mnoge zemlje neće moći preživjeti, sve se lako može oteti kontroli, lako možemo otići u treći svjetski rat. Upali smo u veliku inflaciju, a sada svi predviđaju da nam slijedi svjetska recesija. A nije to najgore, kažu da nam se može dogoditi stagnacija, ili ne daj Bože stagflacija. Bepo, ja sam očajan.

Bepo me je zapanjen slušao bez izgovorene riječi, a onda je zabrinutim glasom rekao:

- Uuu jebate, ovo je ozbiljno. Slušaj prijatelju. Imam jednog prijatelja čiji brat ima prijatelja koji je kum jednom psihijatru u Split na Firule. Sad ću ga nazvat, pa lipo idi i sve ovo njemu ispričaj. Možda ipak nemoj baš sve, jer bi te moga zadržat.

(objavljeno 15. 07. 2022.)




008


TAOCI TURIZMA

piše: Vinko Brešković


Bio je to još jedan vrući srpanjski dan s trideset pet stupnjeva u zraku. Sjedili smo ispijajući našu jutarnju kavu u standardnom društvu, a onda je Bepo bijesan upitao:

- Ma jeste li vidili sinoć na televiziji kako je najskuplji kruh u Hrvatskoj na Braču. Jebate, govore da je kilo kruha došlo na pedeset kun, a onda su pitali neke turiste je li im skupo kod nas, a oni govore da nije, govore da je kod njih još skuplje. Šta je ovo došlo, koje je ovo vrime, di mi ovo živemo?

- Da, Bepo - rekao sam snužden - ali oni imaju plaću pet šest hiljada eura, a pogledaj kakve su nama mirovine, pričali smo o tome. Ali pitaj malo okolo sebe je li njima skupo. Evo pitaj Duju je li njemu skupo? Njemu sigurno nije skupo kad iznajmljuje kućicu za četiri stotine eura dnevno.

- Lipo ti govoriš, ali ja nemam kućicu ni apartman, ništa ne iznajmljujem, šta je sa menom. Meni je to skupo za popizdit. Ali nije samo kruh u pitanju, sve je ovdi kod nas skuplje. Čujem da su prodavali trišnje za sto, da je cina maslinovega ulja došla na sto četrdeset, da se vino prodaje za pedeset kuna po litri, skočile su sve ostale cine više nego naprimjer gore u Slavoniji. I kod njih je sve poskupilo, ali ni blizu ka kod nas, a sve to radi turizma. Pogledaj sad šta nam se događa s parkingom u Bolu, pa nemaš di parkirat, svuda se naplaćuje. Ti koji moraš ić autom na kupanje, nema šanse da ćeš nać parking bez platit. Ako meni dođe sin u posjetu sa autom, mora računat da će platit barem sto euri za parking, jer imam jedno misto za sebe, a svi drugi moraju plaćat. Nema nigdi mista di se možeš parkirat a ne platit. Pa jebate, mi smo taoci turizma. Mi koji živemo stalno ovdi plaćamo sve puno skuplje radi turista koji imaju lovu, kojima ovo nije ništa skupo, ka i ovima našima koji lipo zarađuju od turizma. Ali niko ne misli na bidan svit koji nema dodatne prihode od turizma.

- Pa ko ti je kriv šta nisi ugradia neki apartman ili neku kućicu ka mi – rekao mu je Duje nasmijan.

- Pa, Duje, nisam jer nisam moga. Nisam ima love ka ti, nisam ima šta prodat ka ti. Cili sam život radia za ovo malo penzije i sad ti mene pitaš zašto nisam gradia. Nisam moj Duje ima od čega gradit. Mora sam školovat dicu, mora sam živit, a za gradit nisam ima. Ti si proda puno zemlje pa si dobia love, meni je to drago šta si lipo uložia, ali nismo svi bili te sriće. I šta sad? Šta nas sada triba pustit da krepamo od gladi?

- U pravu si Bepo. Naša vlada je cijelo vrijeme pandemije vodila računa o tome da se ne izgubi ni jedno radno mijesto, trudila se nadoknaditi manjak prometa firmama koje su patile radi pandemije, a sada imaju povećane prihode radi inflacije i moraju voditi računa o nama koji imamo veliki problem radi povećanja cijena. Treba razlikovati povećanje radi inflacije od ovog povećanja radi turizma. Dali su umirovljenicima dva puta jednokratnu pomoć, prvu radi pandemije, a drugu radi povećanja cijene struje i plina, ali ne mogu sad davati radi turizma, iako njima odgovaraju što veće cijene.

- Dobro, znam da ne mogu svima pomoć, ne mogu odvojit penzionere u Slavoniji naprimjer, od nas u Dalmaciji, jer jebate, kad devedeset posto naših zarađuje veliku lovu od turizma. Ali evo ja imam jedan prijedlog za našu općinu.

- A koji to prijedlog imaš? - upitao ga je Duje.

- Slušaj, ja bi da sam na misto općine uzima svima koji se bave turizmom u Bolu dodatan prirez. I naša općina ima povećan prihod od turizma, je li tako? E pa ti bi Duje, ali i svi ostali koji imaju apartmane po Bolu, triba plaćat dodatni prirez, a onda bi taj novac dava ka jednokratnu pomoć onima koji nemaju apartmane, kojima su ove cine koje su digli radi turista tolike da ne mogu živit. Lipo bi to nazva dodatak za taoce turizma. Ne mora bit to velika lova, ali bar da se zna da misle na bidan svit koji plaća više novaca radi vaših apartmana i kućica.

- Jesi li ti popizdia? Pa ionako mi uzimaju porez po svakoj postelji, uzimaju mi takse za svakog turistu kojeg prijavim, uzimaju mi čak i PDV ako pređem određenu sumu za godinu dan. A ti bi da i tebi plaćan? Ti si lud.

- A jesi li diga cine apartmana ove godine? - upitao ga je Bepo.

- Jesam, ali to je normalno jer su se cine struje digle, normalno da su mi troškovi veći.

- Dobro, istina je da je struja poskupila deset posto, a koliko si ti diga cinu apartmana?

- Diga sam dvadeset posto, a ja mislim da je tribalo i više, šta je to!?

- E, vidiš ja bi ti uzea tih deset posto i podilia nama taocima.

Počeo sam se smijati, a onda me je Duje bijesan pogledao i rekao:

- Ti se smiješ, oli ne vidiš da on misli ozbiljno. Bepo, ti si skroz poludia. Pa ko može plaćat tolike poreze i prireze, odakle mi ta lova, ne mogu ja toliko zaradit. Ja bi to mora opet naplatit od turista, a šta ako im to bude skupo, neće mi doć dogodine. Daj mi Stipe jednu travaricu, baš si me Bepo iznervira!

(objavljeno 08. 07. 2022.)






007


ANTIFAŠIZAM

piše: Vinko Brešković


Duje je prilazeći našem stolu gdje smo Bepo i ja polako ispijali kavu rekao:

- Šta je, Antife, slavite današnji praznik, a?

Marin, koji je zajedno s njim prilazio i sjedao na stolicu za naš stol dodao:

- Ma ste vos dvojica stvarno Antife?

- Ja jesam - rekao sam veselo - a mislim da je i Bepo. Ali šta vi loše vidite u tome, zar vi niste antifašisti?

- Ja bogami nisam - rekao je Duje. - Ta govna su napravila toliko zla nama Hrvatima, da bit antifašist je isto ka bit antihrvat. Jebate, pobili su na desetine iljada ljudi na Blajburgu, a vidiš i ovo sa onom jamom Jazovkom šta se i danas obilježava, i to su oni učinili. Mene bi bilo sram pripadat takvim ljudima. Nemoj zaboravit da je njihov glavni vođa bia Tito, najveći diktator u svitu, komunist, antifašist i veliko govno od čovika. Pobija je puno nevinih ljudi, a siti se i Golega otoka, šta je tamo radia. I ti meni govoriš da si antifašist, onda si i ti govno ka i oni.

- Ajde Duje, nemoj srat bez veze, nego lipo naruči travaricu, ja ću je danas platit - odgovorio mu je Bepo ljutitim glasom. - Je, puno je Tito zla napravia, ubija je puno nevinih ljudi na Blajburgu, puno je ljudi stradalo i na Golemu otoku. Nijedan ubijeni bez suđenja ne merita takvu smrt, ali nemoj zaboravit da rat nije počea 45. Nego je počea 41. godine. Jebate ti si ka ovi Srbi koji misle da su jedini zločini počinjeni 95. godine, ka da je Domovinski rat tada počea, a ne 91. A znaš li ti moj Duje, zahvaljujući kome mi danas imamo Hrvatsku?

- Imamo državu zahvaljujući našem prvom predsjedniku Tuđmanu i braniteljima, a kome drugome?

- A koju su to državu oslobodili naši branitelji? E ja ću ti reć. Onu koju su nam dali Tito i antifašisti. Oni su oslobodili od fašista cilu zemlju, a onda su Ustavom iz 74. godine odredili granice, dali nam hrvatski ustav, dali nam praktički državu koju su posli branitelji oslobodili. Ali nisu oni određivali ni granice, nisu osvajali teritorije, nego su se branili od napada, oslobađali su ono šta su nam bili oduzeli Srbi. Ali zahvaljujući antifašizmu, mi danas imamo državu. A sada se posli toliko godin mi njih sramimo, sad mi preziremo te ljude toliko da smo im srušili sve spomenike, da nećemo stavljat spomen ploče poginulih za borbu protiv fašista. A i nemoj zaboravit, da je naš prvi predsjednik bia antifašist, da je čak bia i komunist, bia je Titov general. Bia je u ratu baš kad su napravljeni najveći zločini nad hrvatima na Blajburgu, kad su proganjali Hebranga, kad su proganjali blaženega Stepinca. On je dok je bia živ, drža u svome kabinetu Titov kip, a to sigurno nije radia za dišpet. Nemoj mislit da ja opravdavam zločine koji su učinjeni posli rata, od 45. pa dalje. Ne, ne podržavam nijednu žrtvu koja je platila glavom bez suđenja, bez ikakve presude i to na takav grubi način. I još jednu stvar, nisu svi antifašisti bili komunisti, ali ti komunisti su pokrenuli rat protiv fašista. Oni su organizirali borbu, oni su bili organizatori svih akcija protiv Njemaca, Talijana, ustaša, četnika, protiv svega zla. U svim tim borbama poginulo je puno našeg svita, poginulo je masu Dalmatinaca koji nisu bili komunisti, poginulo je puno i Boljana, a mi se sada njih sramimo, govorin ti nećemo stavit u spomen park ploču sa njihovim imenima, pa šta se tebi čini, da je to normalno? Kakvi smo to ljudi postali, kakvi smo mi to kršćani kad mrzimo druge zato šta su bili drugega političkog opredjeljenja. Triba moj Duje sve praštat, triba gledat naprid, triba obilježavat sve praznike, dat spomen svim žrtvama, ali nikoga ne mrzit, nikome ne želit smrt. Vidiš, danas nam nije problem vikat ‘Za dom spremni’, nije nam problem to nazivat starim hrvatskim pozdravom, iako i ti i ja znamo da to nije istina. Znamo mi dobro ko je koristia taj pozdrav, ko su bili ti ljudi, ali danas mislimo da su se oni borili za našu stvar. Borili su se kurac za našu stvar, borili su se kontra nas, kontra naše današnje Hrvatske, ali mi mučimo, puštamo neka viču, neka pivaju, jebe nas se hoće li to kome smetat ili ne. E vidiš, radi tega sam bia i osta antifašist, radi tega danas slavim praznik, radi tega ću ja danas platit travarice, rekao je Duje nazdravljajući dignutom čašicom. Uzvratili smo mu također sa čašicama u rukama, a Marin je dodao:

- Smrt fašizmu, sloboda narodu!

- Nemoj molim te. Dosta je pozivanja na smrt. Evo nam je predsjednik dao lijepu ideju, valjda jedinu pametnu u zadnjih godinu dana. Ajmo nazdravit s: Ne fašizmu, sloboda narodu!





006


ODLIKAŠI

piše: Vinko Brešković


- Ma slušaj Bepo. Danas mi se vratio sin iz škole sav tužan jer je dobio peticu iz nekog predmeta, a ja ga pitam zašto si tužan pa dobio si pet.

- Misliš unuk?

Ignorirajući njegov zajedljiv upad, samo sam nastavio:

- Da, kaže on, ali imao sam dvije greške. Pa šta, pitam ga ja, a on mi govori da su njegovi prijatelji imali petice, ali bez greške. Eto ti moj Bepo, sad nije štos imati peticu, nego mora biti petica bez greške. A sjećaš se kako je to bilo kad smo mi išli u školu?

- Da je li se sićan? Pa jebate, u naše vrime se pravila prava čistka već u četvrtom, petom razredu. Kod mene u razred je palo njih dvoje već u četvrti razred, a da ne govorim u peti, prava čistka. Jebate, od dvadeset koji smo upisali prvi razred, završilo je nas trinaest. Padalo se bez problema. I šta je sad ovo? Je li moguće da su ove generacije toliko pametnije od nas, ili nešto nije u redu sa školama. Jebate sve su odlikaši. Tako ti je i u srednjoj. Nema padanja razreda više, svi prolaze. Dobro, nisu baš svi odlikaši, ali dvi trećine razreda imaju sve petice. Kad smo mi bili dica, nije bilo srednje škole u Bolu, morali smo ić u Split, jedino ako si tija bit konobar, a za sve drugo moraš u Split. Ja sam se upisa na tehničku školu. Na početku je bilo tri razreda, A, B i C. Već u drugome razredu je bilo samo A i B. Cili jedan razred je pa godinu. Slušaj, moj prijatelj Fjaka me je dočeka u drugi razred ka ponavljač, a ponavlja je i prvi razred. On nije ka drugi tija odustat, nego je bia toliko uporan da završi tehničku, da je ukupno iša šest godina u srednju. Mi smo ga zajebavali da je pa sigurno i koju godinu u vrtiću, jer je bia stariji tri četiri godine od nas. A naš prijatelj Đigi mu je jedanput reka da on ima više staža u srednjoj, nego šta je on ima u osnovnoj. Ali nije Fjaka bia jedini, bilo je đaka koji su padali po dvi godine puno. To nije bila neka rijetkost. A pogledaj danas, jebate, ko još pada u srednjoj školi? A o osnovnoj da ne govorin. Sve se to prominilo prijatelju moj. Ova današnja dica barataju kompjuterima ka da su s njima rođeni, a ja ga još uvik ne znam uključit. Meni je engleski bia težak za popizdit, jedva sam ima duje, a jebate ovi danas govore engleski ka maternji. Kad promisliš, to je normalno, jer im je tablet, telefon i ne znam ja šta još uvik u ruke. A tamo je sve na engleskom, a na televiziji su svi filmovi, svi crtani na engleskom, pa normalno je da nauče jezik doboto prije nego progovore. Vidićeš, za koju godinu će im prve riči bit na engleskom, a ne na hrvatskom.

- A šta ti je poslije bilo s tim prijateljem Fjakom?

- Znaš, bia je odličan električar. Naravno utvrdia je gradivo dobro, zna je sve. Ali slušaj ovu njegovu priču. Već kad je iša u penziju, povede on svoju mater koja je imala priko osamdeset godina na Korčulu. Tamo je ima vikendicu i tija je ženu malo odvest da se odmori. Sva srića nije bilo puno zima, iako je već bia jedanaesti misec. Dok su se vozili trajektom, padne njemu napamet, jebate zaboravia sam platit struju na Korčulu. Najebali smo ako su isključili. Dođu oni u vikendicu, on ide uključit svitlo, ali ništa. Popizdi i odmah nazove ženu i objasni joj di stoji uplatnica i neka odmah ode uplatit struju. Uplati ona odmah i pošalje mu na mobitel. Ali, jebiga subota i Elektra ne radi do ponediljka. Utopli on mater, skuha joj čaj na plin, skuha večeru i navečer joj da normabel da spava šta duže. Govori on meni, jebate ubit ću mater sa zimom. Ujutro u nedilju je on odvede kod prijatelja i tamo provedu cili dan, tako da se žena ugrijala, tamo je i obidvala, a navečer on njoj duplu dozu normabela, tako da se probudi ujutro šta kasnije. Ujutro u ponediljak on odmah ode u Elektru i zamoli ih da mu hitno uključe struju i pokaže im uplatnicu na telefon. Ona žena tamo ide provjeravat i odmah mu govori da mu oni nisu isključili struju. Ode on u butigu još prije nego se mater probudila i kupi ispitivač napona, znaš onu glimericu. Dođe on doma i prvo provjeri osigurače, a ono jebate ima struje. Ode u banj i upali svitlo, ono gori. I šta se ispostavilo na kraju, prigorila mu žarulja u dnevni boravak. Brzo on promini žarulju i eto ti mater se diže. A on šta će, kaže on njoj, evo sam bia u Elektru i sredia stvar, sad imamo struje. Uključi on sve grijalice i u čas se kuća ugrije, ali materi nikad nije reka šta se dogodilo, govori bilo me je sram. Eto ti sve škole koje završiš, ništa ne pomaže kad nemaš pameti, ili bolje rećeno kad nešto umisliš. A da ti ne govorin, da je meni sin završia elektrotehniku i da me zove prominit žarulju, a samo da ti rečen, bia je odlikaš.

(objavljeno 24. 06. 2022.)





005


BOLSKI UMIROVLJENICI

piše: Vinko Brešković


- Ma reci mi Bepo, ako dobro procijenjujem ovdje u kafiću nema baš puno umirovljenika, zar ne? Rekao bih da su oko nas uglavnom mlađi ljudi. Stvarno smo imali sreće u životu pa imamo tolike mirovine da sebi možemo priuštiti svakodnevno kavu, ponekad i travaricu. Vidiš nema puno naše generacije koja to sebi može omogućiti. A kad slušam na televiziji one razgovore s umirovljenicima po gradovima, sav se naježim. Pa jadni ljudi kažu, da kad od svoje mirovine plate komunalije, struju, plin, stanarine, telefon, televiziju, ostane im jedva toliko da mogu preživjeti. Govore da ih je ova inflacija ubila, da više ne mogu sebi priuštiti svaki dan meso za ručak. Obilaze trgovine za akcijama, neki kopaju po kontejnerima, skupljaju boce kako bi preživjeli. Stalno govore da su baš umirovljenici na ivici siromaštva, a sva povećanja mirovina su smiješna. Povećali su mirovine za dva-tri posto, a to je ništa kad je inflacija osam posto. Naravno ima umirovljenika s velikim mirovinama, ali njih je malo, uglavnom su mirovine oko dvije i pol tisuće kuna pa kad im povećaš za tri posto, šta je to, još koju kunu, to je ništa. Možda će moći još koji put kupiti meso za ručak, ali u suštini neće im se nešto ozbiljno povećati standard života. Zato ja mislim da mi imamo sreće, eto mi sjedimo u kafiću i možemo platiti kavu.

- Jebate, di ti živeš? Pa nisu penzioneri u gradu i ovi u Bolu isto. To ti je razlika od neba do zemlje. Ja mislim da u Bolu manje od deset posto penzionera žive od mirovine. Nema ih po kafićima, ali znaš zašto? Zato jer svi rade, nemaju kad doć na kavu. Najzaposleniji ljudi u Bolu su ti penzioneri, oni najviše rade, oni najviše doprinose. Pitan ja Duju neki dan, kolika ti je penzija, a on mi govori, jebeš penziju, ko još žive od penzije. Moj prijatelju, u Bolu je malo, puno malo takvih ljudi. Pogledaj oko sebe koliko se gradi, koliko se vinograda, maslina, vrtla obrađuje i ko ih obrađuje? Penzioneri! Oni najviše grade, oni su po vinogradima, po maslinama, po vrtlima. Doša je neko jutro Marko crvenih očiju u kafić na kavu, a ja ga pitam šta ti je, a on mi govori bia sam sumporavat lozu. Slušaj, napravi on vina i proda kroz lito dosta toga. Ima i kućicu šta iznajmljuje i šta će mu penzija, ja mislim da on ni ne zna kolika mu je. A da ne govorim o drugima. Imaju puste apartmane, kuhaju za goste, gaje kokoše, purane i sve se to moj prijatelju proda kroz sezonu. Zato je lako bit penzioner u Bolu. Nije to isto ka u gradu di nemaš ni apartman, ni malo vrtla, ni vinograd, ni maslinik. Jesi li kad čuja da se u Bolu pojavila javna kuhinja, da se dili spiza potrebitima. Ne, nikad. Ali jebiga, zato kad je neka fešta di se dili mukte spiza, pojavit će se masa njih, ali ne zato šta im je potriba, nego zato jer je mukte, a to se ne propušta. Šta jednom bolskom penzioneru znači dvista kuna godišnje, ništa. A je li iti jedan preskočia uzet dvista kuna socijalne pomoći u općini za Uskrs? Nije niti će. To je pitanje karaktera, a ne neimaštine. Nikome od njih to ne triba, dobro ima i njih kojima to puno znači, ali njih je sigurno puno malo. A ti meni govoriš da nema penzionera u kafiću, jer to ne mogu platit. Mogu, mogu prijatelju, ali nemaju kad, prezaposleni su. Grade, razvoze, kuhaju, kopaju, tetoše goste, iznajmljuju, prodaju, svi nešto rade. Eto to ti je dobrobit turizma. Turizam nas je spasia, on nam je sve ovo omogućia. A nemoj zaboravit da nema nigdi lakše zarade ka u turizmu. Svaki dan kad ideš leć tebi kapne lova na račun od apartmana, a nisi se ni oznojia, nisi se ima di umorit. Puno toga je upropastia, ali puno dobrega nam je i donia. Svi naši prijatelji žive od turizma i neka, to je dobro. Puno stvari moraš progutat, ali nikad ne smiš zaboravit da od tega svi mi živemo. I ovo malo penzije šta dobijemo, dobijemo zahvaljujući turizmu, jer je sve drugo otišlo k vragu.

Ugledali smo Marina koji je prišao našem stolu i umorno sjeo na fotelju rekavši konobaru: - Doj i meni jednu kavu.

- Šta je Marine, oli si se umoria? - upitao ga je Bepo.

- Ma jeben ti turizam i kuo ga je izmisli. Duošli su mi gosti jučier i od kad su ulizli u apartman, nisu ugosili klimu. Jo još nosin duonju majicu, a oni goridu klimu. A parvo ča su me pitali je mogu smanjit cinu sa dvista eurih na stuo pedesiet. Eto to ti je turizam. Jebate, kuo zno koliko ću struje plotit, a vuon bi da mu smanjin cinu. A da ti ne govorin da svaku šetemonu vajo prominit lancune, da svaki drugi don vajo dat nove šugamone. Jo son uvik kuho baren jedon put na šetemonu niku večeru za njih, ali bogami već nieću. Ča bi du oni tili? Dodu dvista eurih za nuoć i onda mislidu da su gospodori, da ih vajo služit ka sluga. Kupi son pri dvo godišća za oba apartmana aparate za kafu, kupi son kuhala za vodu, moro son kupit mikrovalne, vajalo je plotit internet da bidu guovna mogla uvik bit spojena, uloži son i u nove pjate, žmule, beštek, sve son učini. E, po zajebali su se malo. Uništi me je ovi turizam, sjebo me je! A ovi gore u Zagrebu govoridu kako tribo produžit sezonu, kako je malo da imomo goste somo tri miseca. Lako je njima to govorit kad oni ne rabotodu u turizmu. Jebe se njima ča mi vuode krepojemo od posla, njima je važno somo da napunidu proračun. A jebate, kad bi produžili sezonu, puol Bola bi svaršilo u ludnicu! - završio je Marin bijesan.

Bepo je pogledavši u mene rekao:

- Eto ti moj prijatelju, i šta ćemo sad?

(objavljeno 16. 06. 2022.)





004


DEMOGRAFSKI PROBLEMI

piše: Vinko Brešković


Nakon predivne večere koju je Duje spremio razvila se uz vino žučna diskusija o demografskim problemima u Hrvatskoj.

- Znaš, ima toliko pametnih ljudi kod nas koji nas upozoravaju kako rišit ovi problem oko nestanka Hrvata, ali jebiga niko ih ne sluša. Lipo je onaj profešur reka da moramo plaćat dječje dodatke za dicu više nego dosad, reka je da moramo produžit ženama bolovanje dok dite ne napuni barem godinu dvi dana, reka je još puno dobrih savjeta, a oni u vladi ništa ne čuju. Svake godine nam se rađa sve manje dice, a zašto? - upitao se Bepo.

- Pa šta to govoriš Bepo? Vlada je učinila više nego ijedna do sada. Daje razne poticaje za svako novorođeno dite, produžili su i taj porodiljski dopust, čak su rekli da i muški mogu uzet porodiljno. A i naša općina daje puste novce za novorođenu dicu, učinili su sve šta su mogli, šta bi ti tija još?

- Ne znam ja šta triba, jebate nisam demograf. Vidiš davali su i plaću materima u Zagrebu da stoje doma i čuvaju dicu, pa šta se dogodilo, ništa, opet se rodilo manje dice nego ikad. Po meni, to znači da nije lova u pitanju, nego nešto drugo. Ljudi su se jednostavno prestali razmnožavat. Jebate prestali su se bavit seksom. Više ne vode ljubav, ali mi nije jasno zašto? Znam da je ova nova tehnologija upropastila svit, da više ne izlaze ka nekad, da su više na društvenim mrežama, da se ne čitaju libri, nego im je telefon uvik u ruke. Jeba ih telefon.

- Vidiš moj Bepo, a ti si protiv zabrane pobačaja. Triba to zabranit pa da vidiš kako bi nas bilo više! - rekao je Duje vičući.

- Ma koji pobačaj? Ma šta ti misliš koliko se tih pobačaja godišnje napravi? Pa to su zanemarive brojke u odnosu na rođene, nema pobačaj veze s tim. Govorin ti ja da su sve ove novotarije krive, da je mladost izgubila interes za fameju. Nikome više nije interesantno imat obitelj, svi hoće slobodu, niko neće obaveze, a znaš i sam da je fameja i te kako obaveza. Ja gledan ovu mladost kako žive. Da im nema matere i oca ne bi ima ko čuvat dicu. A ko je meni i tebi čuva dicu? Sami smo odgajali, jedva su mi kadikad stari pričuvali kroz jutro dok bi išli u Split Mare i ja. A išli smo samo kod likara, a ne u šopinge, ne u provode i uvik smo se vraćali istog dana, nikad nismo ostajali spavat. Imali smo puno manje novaca nego oni danas, a imali smo uvik više dice nego ovi sad. Ja ne znam, ka da su izgubili interes za svoje žene, ka da ih više ne privlače, nešto se dogodilo šta im je odnilo požudu. A ja mislim da znam šta je to. - završio je Bepo zagonetnim glasom.

- Dobro, Bepo, reci nam ako znaš, - inzistirao sam znatiželjan.

- Vidite prijatelji moji dragi. Puno se stvari izmislilo šta je pomoglo današnjem svitu, ne znam, auti, telefoni, televizije, internet, razne makinje koje su ženama olakšale posal, usisivači pa čak i oni roboti koji sami po kući voze i čiste. Izmislilo se svašta šta je pomoglo našim ženama. Puno su zdravije nego prije. Izmislili su hulakopke i tako ih spasili raznih prehlada jajnika. Govori meni Mare, otkad imam ove hulakopke nikad me nije štumak zabolia, nikad se nisam prehladila. E, a vidite, ja mislim da su hulakopke jedan od najvećih demografskih problema.

- Kakve veze hulakopke imaju s demografijom? -upitao sam iznenađen.

- Evo kako dragi moj. Dogodilo ti se sigurno puno puta da si se iša seksat sa ženom, da si je onako napet počea skidat. Otkriješ joj lipo grudi, lipota za vidit, sve te više užgaje je tako? Onda joj skineš veštu i šta vidiš? Hulakopke! Još ako je zimsko doba pa nosi one debele, prvo šta ti pade napamet je otvarač za konzerve. Jebate ka nimfa, pola žena, pola hulakopke. Ma istog momenta izgubiš svaku voju za dalje. Te hulakopke su ubile svu seksualnost, ubile su sve. A probaj se sitit kako je to bilo prije. Žene su nosile bičve s onim halterima koje su ih držale da ne padnu. Jebate, kad joj skineš veštu ugledaš te haltere i bičve, a do mudanata ostalo onih deset centimetara gole noge, onako bile, onako lipe. Pa jebate, još više poludiš. To je bila lipota, to je bilo najlipše na ženi. Malo gole noge koja izaziva, a mudante, one tek tada zasjaju punim sjajem. Pa ko ne bi poželia takvu lipotu?!Skidaš pomalo i požudno haltere, onda se baciš na mudante, ludilo! Vidiš hulakopke su sve to zasrale. Možda su pomogle ženama u bolesti, ali sjebali su demografiju, upropastili su naciju, doveli nas do izumiranja. Ma da hulakopke, ma kome je to za Gospu blaženu palo napamet, neka ide k vragu on i njegov izum!

(objavljeno 10. 06. 2022.)



003


PRIZIV SAVJESTI

piše: Vinko Brešković



Sjedili smo u kafiću ispijajući kavu kad je Bepo rekao:

- O, evo nam Duje i Marina. Vraćaju se sa hoda za život.

- Hod za život? Zar je to bilo organizirano u Bolu? - upitao sam iznenađen.

- Ma ne taj hod za život. To ih ja zajebajen, jer svaki dan šetaju do Borka. Govore da im je likar reka da je to dobro za zdravlje, da će tako duže živit pa šetaju svaki dan.

Stigavši do našeg stola umorno su sjeli, a ja sam ih upitao:

- I, kako je bilo u hodu za život, je li bilo dosta ljudi? Koliko vas se skupilo?

- Zajebavajte vi koliko hoćete, ali ne bi virovali koliko ljudi svaki dan šeta radi zdravlja. Ima nas na desetine koji svaki dan šetamo do Rata.

- A nosite li parole kao i svi ovi po Hrvatskoj? - upitao sam ih nasmijan. - Je i vi propagirate zabranu pobačaja? Stojite li na stanovištu da život počinje začećem?

- Somo se ti zajeboj, ali ću ti isto reć, bome da život počinje začećem. Nego ča ti misliš kad počinje? - upitao je Marin razdraženo.

- Ma pusti ga Marine, vidiš da te zajebava. Lipo su svi likari rekli da život počinje začećem i da tu nema drugačijeg mišljenja. - rekao je Duje.

- A od kad su to rekli i koji su to likari rekli Duje? - upitao je Bepo.

- Svi likori su to rekli. To se već puno godišć govori. To je znanost muuoj Bepo, ali ti o temu ništa ne znoš. A ča ti govoriš kad je tebi počie život? - ubacio se Marin.

- Pa jebate počea mi je kad sam se rodia. Uvik su mi govorili da sam rođen tad i tad, a jesu li tebi ikad rekli kad si začet? Jer ako jesu, zašto onda ne slaviš začetdan, a ne rođendan? Zašto nam svima ne piše u začetom listu kad smo začeti, nego nam u rodnom listu piše kad smo rođeni. Koje su ti to pizdarije, Marine? A ne vidiš da su to izmislili samo da bi fermali pobačaje. Sad ispada da svi koji čine abortuse su ubice, da to nisu likari nego zločinci. Misliš da je to normalno? A šta misliš zašto žene idu na pobačaj? Misliš da to čine iz dišpeta? Ja mislim da nijedna žena nije učinila abortus iz vica, nego je ljuta potriba na to natirala. A kad promisliš šta bi se dogodilo kad bi zabranili te abortuse, di bi bidne žene išle?

- Pa neka rode, ionako nas iz godine u godinu ima sve manje. Tribaju rađat šta više, a osim tega kod nas ni zabranjen pobačaj. Po našim zakonima on se može obavit u svakoj bolnici, ali samo do određenog tjedna trudnoće.

- Je, lipo ti govoriš, ali kad ideš obavit abortus, onda vidiš da nijedan likar to neće radit, a i same žene je sram ić da ih ko ne vidi, jer će ispast da idu ubit svoje dite.

- Šta sereš Bepo? To se može učinit u svakoj bolnici, a bolje bi bilo da ne može, ali eto jebiga može.

- Da, da, moj Duje. Zato je ona tvoja susida, pa ti si mi priča, išla sa ćerom na izlet od pet šest dan u Ljubljanu. I još ti je tražila da joj posudiš ijadu euri. A šta misliš zašto je išla? Da je to mogla obavit bez problema i srama u Splitu, bi li išla u Ljubljanu?

- Ne znam ja zašto je ona išla, to sam ja samo posumnja. - rekao je Duje smiješeći se. - Ćer joj je mlada, šta ima sedamnaest godin. Di će rađat u tim godinama.

- Vidiš Duje, niko to ne radi bez potribe, ljude velika nevoja na to natira.

- Ma naravno da to nije u redu. - rekao sam. - Ovo šta nam se događa po bolnicama nije normalno. Pa ne mogu svi imati priziv savjesti, pa oni su ginekolozi, mogli su se školovati za pedijatre, ili za nešto drugo. Sad u ovo zadnje vrijeme pominju feticid, to je stvarno ružno, stvarno ispada da su sve one ubice, ali i svi ginekolozi. Još nisu počeli spominjati embriocid, a mislim da će i to ubrzo početi. A najveći problem je u tome što ti najglasniji zagovornici zabrane pobačaja su dosad, kako su sami rekli, napravili nekoliko stotina abortusa, a sad više otkad imaju priziv savjesti to neće raditi. Pa to nije normalno, ne čini vam se? - upitao sam ih.

Duje je tad rekao nasmijan:

- Ma jebate, znaš šta mi je Miko učinia kad sam neki dan iša kupit janjca u njega. Govori on meni evo ti janjca i dovede mi malu beštju onaku živu. Pitan ga ja Miko šta činiš, šta je ovo sada? Kaže Miko, jesi doša po janjca, evo ti ga, daj sto eura i tvoj je. Ali Miko, ko će mi ga sredit, ako idem u mesara ili ne znam ni sam di ću, uzet će mi još barem petsto kuna. Daj ne zajebavaj, nego mi ga sredi ka i uvik. A onda mi je reka, žal mi je, ali ne mogu radi priziva savjesti. Kako to misliš radi priziva savjesti, pa ti si Miko stočar, kakav priziv savjesti? A on mi miran odgovoria, kad može oni ginekolog posli toliko godin imat priziv savjesti, mogu i ja.

(objavljeno 03. 06. 2022.)




002


POVIJESNA VREMENA

Piše: Vinko Brešković


Gledao sam u zabrinuto lice svog prijatelja, a onda sam ga upitao:

- Bepo, šta je s tobom, šta si tako zabrinut?

- Pa jebate, kako ne bit zabrinut kad čuješ sve šta se događa oko nas. Ne znam je li ti pratiš vijesti. Vidiš i sam da je svit poludia, da nam malo fali do trećeg svjetskog rata. Ljudi ginu ka muhe, ubijaju ih bez milosti. Teško je sve to gledat, a ne vidi se tome kraja. Svi pritidu ratom, nuklearnim bombama, novim raketiranjima. Za popizdit. A da ne govorimo o cinama, sve je podivljalo. Sve je svakog dana sve skuplje, jebate došlo brašno na deset kun, ulje na dvadeset, benzina na petnaest. Ispada da je sada došlo na ono šta su uvik govorili, pij, ali ne vozi. Za litru benzine možeš kupit dvi pive. Eto vidiš, bolje i jeftinije je pit nego vozit, a ti mene pitaš zašto sam zabrinut.

- Da, u pravu si. Stvarno živemo povijesna vremena. Događa nam se svašta, stalno nešto što se nije nikad prije događalo.

- Ma kad promislim, od kad sam živ, živem u stvari to tvoje povijesno vrime. Prvo ono Hrvatsko proljeće. Taman sam krenia u Split u školu kad je to počelo. Iša sam za svitom i vika: “Hajduk, Dinamo, Savka, Tripalo”. Nisam ima pojma o čemu se radi, ali sam iša za njima ka i ostali iz škole i dera se na sav glas. Tek sam bia doša u grad, nisan zna ko mi glavu nosi, a uvatilo me je to vrime. Nisam zna preć ulicu na semaforu, jebate i ja sam čeka po pol ure ka i ovi današnji ministar dok je ono bia u Amerike. A onda je doša Domovinski rat. Opet sam živia povijest. Najebali dobro, jedva neki izvukli živu glavu, doduše neki utekli vanka, neki na brod, ali svejedno poginulo masu svita. Dobili novu našu državu, govore nakon tisućljetnog sna. Pa jebate, nakon tih pustih godin baš mene trefilo. Ajde i to smo preživili. Ušli smo svi sritni u Europu. Mislili smo da smo uvatili boga za bradu, a ono šta, ništa nismo dobrega dobili i postali najgori u Europi. Daju nam veliku lovu, a mi je ne znamo iskoristit. Bila dva velika potresa, srušilo Zagreb ka pri sto četrdeset godin. Čekamo evo već treću godinu ne bi li počeli popravljat kuće, ali ništa. Ni to se nikad nije prije događalo, jer se uvik prije sve popravljalo u godinu dan i to sa svojom lovom, a sad nam Europa daje pa opet ništa. Onda je došla pandemija. Zatvorili nas u kuće, zaključali. Krepavali smo od straha pune dvi godine. Izmislili su cjepivo koje nas je tribalo spasit i to u rekordnom roku ka nikad prije. Ali u nas se svit počea bojat cjepiva, govorili su da nas neka ekipa oće čipirat, da je cjepivo napravljeno od fetusa, da je magnetizirano. Pojavili se neki antivakseri i eto šta se dogodilo, umrlo najviše ljudi po glavi stanovnika u Europi. Dobili smo posli toga premijera sa najdužim stažom u povijesti Hrvatske. Isti ti premijer je mora prominit priko dvadeset ministri jer su kreli, ka nijedan u povijesti. Izabrali smo novoga predsjednika velikom većinom, veselili mu se i mislili da smo napravili veliku stvar. Jebate, nakon godinu dan on popizdia. Govori ka da je mangup sa ulice, svađa se s premijerom ka malo dite, ali i jedan i drugi poludili i govore puno grubih riči. Ako ovako nastave pokarat će nas sa svima u svitu. Onda Ukrajina. Pet miljuni pobiglo iz zemlje, rasulo se po Europi, došlo i petnaest ijad i u nas. Sve to triba nahranit, jer bidni svit je uteka sa kesom stvari. Prošli su jadni svašta, izvukli jedva živu glavu, ostavili očeve, braću, dide u ratnoj zoni, a oni spašavali samo žene i dicu. Da zabrinut? Bome jesam.

- Da, Bepo, kad te ovako slušam, stvarno smo svašta doživjeli. Znaš, ima puno velikih pisaca koji su napisali knjige o sličnim povijesnim vremenima, postali slavni zbog njih. Uvijek su pisali da su bili svjedoci povijesti i naglašavali koliko su bili sretni radi toga. Pa i ti bi mogao napisati roman o svom uzbudljivom životu kao svjedok svih ovih vremena, rekao sam smiješeći se.

- Da roman. Moga bi napisat ovoliko debeli libar. - rekao je pokazujući mi svoj pedalj. - Kad bi se moga sitit svega šta sam doživia, bilo bi to priko ijadu stranica. A vidiš, nismo ni spomenuli ova bolska povijesna vrimena. Lani smo prominili najdugovječnijeg načelnika u Bolu. Ni jedan načelnik nije ima toliko mandata. Ko je moga zamislit da ćemo ostat bez njega. Po prvi put u povijesti Bola smo izabrali mladu načelnicu. A evo ti, sad ćemo prominit i direktora turističke zajednice posli dvadeset sedam godin. Onda smo imali povijesni natječaj za dodjelu koncesija, otvarali općinu u ponoća, uveli novo radno vrime. Eto ti, tili smo promine i šta smo dobili? Moj prijatelju, sve su to prijelomni dani za Bol. I opet mene trefilo svo to povijesno uzbudljivo vrime. Pa je to meni triba? Neka minjaju malo i bez mene, ja hoću živit dosadnim životom u kojem nema ovoliko stresnih povijesnih događanja, a pogotovu kad ne znam jesmo li pogodili sa svim ovim promjenama. Govoridu da ima negdi u svitu grupa ljudi koja svime upravlja, neki iluminati, koji izazivaju ratove, izazivaju epidemije, propasti raznih država, promjene predsjednika po svitima. Oni diktiraju cinama nafte, energije, hrane, svega. Govore da oni upravljaju našim životima. Ako je to istina, jeba im pas mater, neka se makar ostave nas u Bolu.

(objavljeno 27. 05. 2022.)




001


SUSRET GENERACIJE

piše: Vinko Brešković


Bepo me je dočekao u svojoj kući s već pripremljenim vinom i nasjeckanim sirom.

- Ajde, čekam te. Nisam tija počet dok ne stigneš.

- A gdje je Mare? Kako to da si sam? Upitao sam ga radoznalo.

- Ma otišla je u Split jutros, zato sam te i zva. Šteta je ne iskoristit praznu kuću za malo naše muške ćakule. Lipo je ponekad ostat sam, ali Bogu hvala vraća se odma popodne katamaranom. Znaš, ne bi ja moga puno bez nje. Dosadna je kadikad, ali isto mi puno znači, jebate ne bi ima s kim progovorit ni rič.

- Pa Bepo, to se zove ljubav, dodao sam nasmijan. A hoće li još netko doći?

- Ma ne, nisam zva više nikoga, dosta mi ih je još od sinoć. Ma zva me je Duje sinoć na skup generacije kod njega u kućicu u vinograd. Znaš da on ima tamo u vinogradu lipu kućicu, bolje rečeno bila je to kućica, a sad je dvorac.

- Kako to misliš dvorac? Ja se sjećam da smo davno bili kod njega na jematvu, sjećam se te male kućice koja mu je služila kao alatnica. Jedino što je imao veliku teracu ispred s kominom. A šta je sad tamo?

-E moj dragi prijatelju. Da, da, zajebavali smo ga tada, imašli dozvolu za ugradit ovu kućicu, a on nam je govoria da šta će mu dozvola, da je to pomoćni objekat, da za to ne triba dozvola. Bila je ta kućica ispod gomile, nije se puno ni vidila s puta, tako da mu niko nije pravia problem oko nje, a i šta je imala na početku, ne znam, ali mislim ne više od desetak kvadrata. E, onda ti je moj Duje napravia pored nje zahod od šest sedam kvadrata, govori da se imam di popišat, ne mogu stalno pišat ispod loza. Posli par godin napravia je još jednu dodatnu prostoriju, govori da imam di leć ako počne padat kiša, da ne moram trčat doma. Onda je doša zakon o legalizaciji. Slikali su iz aviona cili Bol i naravno na slici se vidila mala kućica. Podnia je on lipo zahtjev i uspia legalizirat,a još je beštima da koliko su mu love uzeli za sve te dozvole, govoria je da bi ga manje koštalo da je moga tražit dozvolu na početku. Ali, jebiga on je dobio legaliziranu kuću. Uspia je dovuć i vodu i struju na ime te legalizacije. Pomalo je ugradia još jednu sobu ispod gomile, sve to obložia kamenom kojega je ima u gomili, poploča teracu, proširia komin, diga lipo lozu nad teracom tako da ima debeli hlad. Sve je to tako preuredia da stvarno izgleda ka dvorac. Puno lipo, sve u kamenu, sve u zelenilu. I sad ti moj sinko on to iznajmljuje ka apartman u vinogradu. A znaš li po koliko iznajmljuje? Po četiristo eura dnevno! Jebate, govori on, više mi donese ova kućica, nego ona dva apartmana koje imam doma, a koja su me koštala duplo više od ove kućice. Pa ti sad vidi moj prijatelju šta je ovo došlo. Govori, ovi zasebni objekti se traže puno više nego apartmani, pogotovu sad kad nas je spizdila ova pandemija. Poludili su za njima, ne pitaju koliko košta. Još ako im malo ugodiš, znaš ono, odneseš im kilo dva pomidorih šta ubereš u vrtlu, koju salatu, koje jaje iz kokošinjca, malo blitve, jebate polude od sriće i časte ga posli toliko da nemožeš ni zamislit. A on im da koju litru vina i eto ti ih dogodine opet, a lova samo kaplje. Reka mi je da mu je sve zauzeto do kraja desetog miseca i da je ovo zadni vikend kad se možemo tamo skupit, jer posli mu dolaze gosti i nema više zajebancije. Tako nas je skupia desetak na večeru i ispeka janjca. Ma bilo je lipo. Skupili se svi iz generacije i ispričali se, baš smo uživali. A čua sam tamo još puno lipih priča. Znaš onega Marka? I on je tako uspia legalizirat štalu u masline. Sredia i on tu štalu, napravia dvi kamare, veliku teracu, napravia i bazen i iznajmljuje po petsto euri. A ima i drugih primjera. Oni Ive je doma u mirinu koja je imala dvadeset i pet kvadrata za konja, lipo napravia, kako ga on zove studio, i iznajmljuje. Reka mi je da je uzea namještaj iz hotela kad su ga minjali, napunia studio tim stolima, posteljama, stavia klimu i uzima sto pedeset euri na dan. Jebate konj mu je ima više mista od gostiju, a nije mu donosia ni blizu toliko love. Ma skoro svi iz generacije imaju neki apartman, neki studio, neku sobu za iznajmljivat, svi su se okrenuli turizmu, jedino ja kreten ništa nisam uradia. Eno ti Marin. On je učinia dva apartmana i sad govori da je on ribar. Vraga je ribar. Žive od apartmana, a riba mu dođe ka džeparac. Govori mi oni Moro doduše, da je bia u jednom apartmanu kojega iznajmljuje neki njegov susid isto tako za veliku lovu u sezoni, a kako mi je reka, ja ne bi drža tamo ni kozu. Ma ima svega po Bolu. Ima onih koji vode računa da to šta iznajmljuju izgleda dobro, da je visoke kategorije, ali bome ima i onih koji uzmu lovu, a baš ih briga hoće li im ti isti gosti doć i dogodine. Dokle god ima turista u punoj sezoni, bit će i onih kome će se moć iznajmit svaka buža.

-Ma svaka čast Duji. Baš mi je drago da mu tako dobro ide. A kakva je bila janjetina?

- Ma bila je odlična. Možda malo masnija, ali se topila u usta. Ovo je pravi štajun za janjetinu. Govori mi da je kupia u Mike janjca. Reka mu je Miko da je mlad, da šta ima samo misec dva. Pitan ga ja koliko je ima kila, a on mi govori petnaest. Pa kako mlad s toliko kila?! Ako je trča za materom, onda je trča iz seksualnih pobuda, a ne da bi sisa. Govori on da je pita to isto Miku, ali da ga je ovaj uvjerava da je janjac mlad. Govori Duje, Miko kako mlad s toliko kila, a on mu je odgovoria, sve bi ti bilo jasno da mu vidiš mamu.

(objavljeno 21. 05. 2022.)